Zovem se Lidija i danas, na Dan majki, odlučila sam da ispričam svoju priču. Možda će neko, negde, pročitati ove reči i shvatiti da ni u pedesetoj nije kasno da promeniš život. Sve je počelo jednim bolnim pitanjem moje ćerke, koje mi je promenilo tok misli i nateralo me da preispitam sve što sam do tada smatrala sigurnim.
Zovem se Jelena i prvi put sam se zaljubila posle pedesete. Borila sam se sa osudama porodice, usamljenošću i sopstvenim strahovima, ali sam odlučila da ne odustanem od svoje sreće. Pitam se da li imam pravo na ljubav, čak i kada to moji najbliži ne razumeju.
Moje ime je Ljiljana, imam 65 godina i ceo život sam bila stub svoje porodice. Kada su mi noge počele otkazivati poslušnost, morala sam da prihvatim pomoć svoje ćerke Milice i preselim se kod nje. Ova promena je donela mnogo bola, ali i neočekivanu bliskost između nas dve.
Dok sam skupljala igračke po dnevnoj sobi, ćerka me je iz kuhinje vikala da ostanem još jednu popodne sa unukom. U meni su se pomešali bes i tuga, shvatila sam da sam prestala biti majka i postala samo pomoć u kući. Ovo je priča o tome kako sam naučila da postavim granice, čak i ako to znači sukob sa sopstvenom ćerkom.
