Zovem se Milica i imam dvadeset jednu godinu. Odrasla sam u kući punoj tišine, gde su reči bile ređe od pogleda, a zagrljaji su postojali samo u sećanjima iz detinjstva. Ovo je priča o tome kako sam naučila da preživim u porodici koja je bila tu, ali nikada zaista uz mene.
Moj muž Marko je, nakon iznenadne smrti svog mlađeg brata Nikole, potpuno posvetio sebe njegovoj udovici i deci. Naša porodica je ostala u senci, dok sam se ja svakodnevno borila sa osećajem napuštenosti i bespomoćnosti. Ova priča je moj pokušaj da pronađem smisao u svemu što se dogodilo i da shvatim gde smo mi nestali u njegovom životu.
U ovoj priči govorim o svom braku sa Markom, čovekom koga sam volela više od svega, ali koji je vremenom izgubio interesovanje za mene i za naš zajednički život. Kroz svakodnevne borbe, tišinu i nerazumevanje, suočila sam se sa sopstvenim osećajem nevidljivosti i bola. Ovo je priča o tome kako se ljubav može izgubiti ne zbog velike svađe, već zbog sitnih zanemarivanja koja se gomilaju dok ne postane prekasno.
Na jesenje jutro, dok sam šetala parkom, primetila sam dečaka kako se igra sam. Njegova priča bila je srceparajuća i odlučili smo, moj muž Marko i ja, da mu pomognemo. Naš put bio je pun izazova koje nismo očekivali, ali smo znali da moramo pokušati.
