Zovem se Nemanja Petrović i još uvek pamtim hladnoću klupe na Tašmajdanu, gde sam svako veče igrao šah dok su drugi deca odlazila kući. Odrastao sam bez sigurnog doma, sa majkom i mlađom sestrom, ali šah mi je bio jedini izlaz iz tame. Danas, kada gledam unazad, pitam se: da li je moguće da jedna tabla i trideset dva figura promene sudbinu cele porodice?