Dva puta godišnje šaljem novac svom najstarijem unuku, studentu, ali od njega nikada ne dobijem ni poziv, ni poruku zahvalnosti. Njegove mlađe sestre uvek se jave, obraduju me pričama i zahvalnošću, dok me tišina mog unuka boli i tera da preispitam sve što sam učinila za svoju porodicu. Ova priča je moj pokušaj da shvatim gde sam pogrešila i da li je moguće popraviti izgubljene veze.
Moje ime je Jelena i već mesecima vodim tihu borbu sa svekrom i svekrvom, koji kao da više vole svoj auto nego svog unuka. Osećam se povređeno svaki put kad odbiju da dođu kod nas jer, kako kažu, ‘ne žele da im auto pokisne’. Ova priča je moj pokušaj da shvatim gde sam pogrešila i da li je moguće pronaći put do njihovih srca.
Moje ime je Vera, penzionerka iz Novog Sada. Moj unuk Nikola mi je jednom, dok smo sedeli na klupi ispod starog hrasta, rekao: ‘Bako, kad dobiješ penziju, ja ću ostati s tobom.’ Ta rečenica mi je promenila život i naterala me da preispitam sve što sam mislila da znam o porodici, ljubavi i sebi.
Moje ime je Ljubica i ceo život sam provela u istoj kući na Voždovcu. Mislila sam da porodica znači sigurnost, ali kada sam čula da moj unuk Filip planira da me izbaci iz mog doma, srce mi se slomilo. Umesto da čekam da mi uzmu sve što sam gradila, odlučila sam da preuzmem sudbinu u svoje ruke.
Navigacija kroz prve dane roditeljstva je izazovan put, ispunjen neočekivanim preprekama i emocionalnim prilagođavanjima. Za Milenu, radost zbog dolaska unuka bila je zasenjena bolnim otkrićem.
Nakon što je izgubio suprugu, Đorđe je živeo sam u skučenom garsonjeru u centru grada. Njegov unuk, Aleksa, više puta je molio roditelje da pomognu Đorđu da se preseli u udobniji jednosoban stan, ali njegovi zahtevi su stalno ignorisani.
