Ovo je priča o meni, Jovani, i mojoj baki Milici iz jednog malog mesta u Šumadiji. Kroz detinjstvo, baka mi je bila oslonac i utočište, ali kako su godine prolazile, tehnologija i porodične svađe udaljile su nas. Danas, u svetu prepunom ekrana i poruka, pitam se da li smo izgubili ono najvažnije – umeće da zaista slušamo jedni druge.
Zovem se Milena i imam 67 godina. Ova priča je o meni, mojoj ćerki Jovani i jednom običnom telefonu koji je postao simbol svega što smo izgubile i pokušale da povratimo. Kroz svakodnevne nesporazume, svađe i tišinu, borile smo se da pronađemo put nazad jedna do druge.
Moja priča počinje u trenutku kada sam svom sinu, Marku, prvi put rekla da njegova izabranica, Milica, nije prava žena za njega – jer nije bila žena od krvi i mesa, već android. Kroz bolne porodične sukobe, osećaj usamljenosti i neočekivane odluke, suočila sam se sa pitanjem šta je zaista ljubav i gde su granice ljudskosti u svetu tehnologije. Na kraju sam morala da izaberem: da li ću ostati sama sa svojim principima ili prihvatiti novo lice porodice, ma koliko mi bilo strano.
Zovem se Milica i ceo život sam slušala da sam lenja jer biram lakši put. Kada sam konačno skupila dovoljno novca da sebi priuštim kvalitetne uređaje, umesto podrške, dočekala me je osuda najbližih. Ova priča je o borbi između tuđih očekivanja i lične sreće.
U svetu gde su roboti i automatizacija preuzeli svaki kutak mog života, verovao sam da mogu zameniti toplinu porodice i prijatelja. Kroz hladnoću savršeno organizovanog doma, suočio sam se sa sopstvenom usamljenošću i shvatio da nijedna tehnologija ne može zameniti ljudsku bliskost. Ovo je priča o mom povratku sebi i onima koje sam gotovo izgubio.
