Ја сам Зорница. Након што ми је снаја рекла да више не долазим на недељне ручкове, остала сам сама са својим мислима и болом због изгубљене породичне традиције. Сада се питам да ли још увек имам место у животу свог сина и шта значи бити мајка када твој дом више никоме није потребан.
Док сам стезала изношено ћебе, сузе су ми се сливале низ лице. Сигурна сам била да ме снаја шаље у старачки дом, иако сам годинама бринула о њој и унуцима. Ова прича је моја борба са усамљеношћу, породичним неразумевањем и питањем: да ли смо заиста заборавили шта значи бити породица?
Ја сам Љиљана, мајка која је ухваћена у вртлогу породичних тајни. Син ме је замолио да сакријем важну финансијску ствар од његове жене, а ја се борим са грижом савести и страхом да ће истина једног дана изаћи на видело. Ова прича је моја исповест, али и вапај за разумевањем и саветом.
