Zovem se Jovan i moj sin Marko je bio žrtva vršnjačkog nasilja pred celom školom. Ovo je priča o mojoj borbi protiv ravnodušnosti škole i sistema koji ne štiti našu decu. To je priča o gubitku, besu, nadi – i o tome kako me je sve to zauvek promenilo.
Zovem se Jelena i mislila sam da je moj brak sa Markom ostvarenje svih mojih snova. Ali, godinama kasnije, našla sam se izgubljena u tišini, dok je njegova ravnodušnost rasla, a ja sam polako gubila sebe. Ovo je priča o tome kako sam se suočila sa sopstvenim strahovima, borila za svoj glas i pokušala da pronađem put nazad do sebe.
Moj otac, Dragan, cijeli život je vozio autobus u Sarajevu, a ja sam, kao njegov sin Marko, mislio da su njegove finansije njegova stvar. Sve dok me kolege nisu suočile sa pitanjem da li pomažem svom ocu, nisam ni razmišljao o tome koliko je žrtve podneo za mene. Tek tada sam počeo da shvatam koliko sam bio ravnodušan i koliko su neizgovorene reči teške.
