U 48. godini života, nakon razvoda i odgajanja dvoje odrasle dece, saznajem da sam trudna. Moja porodica je šokirana, a sestra me pita šta će reći ljudi. Suočavam se sa osudom okoline, sopstvenim strahovima i pitanjem da li imam pravo na novu šansu za sreću.
Oduvek sam verovala da sam prosečna, neprimetna, bez posebnog dara. Godinama sam slušala majčine reči da umetnost nije za nas, da su snovi za one koji imaju vremena i novca, a mi to nemamo. Sve se promenilo onog dana kada sam pronašla stari kist u dedinoj šupi i prvi put osetila da pripadam sebi.
Moj sin Marko je napustio svoju porodicu, ostavljajući snaju i unuka bez ičega. Iako me je njegova odluka slomila, nisam mogla da ih ostavim same. Ovo je priča o tome kako sam se borila sa sopstvenim bolom i predrasudama okoline, pokušavajući da sačuvam ono malo dostojanstva i ljubavi što nam je ostalo.
