Zovem se Ljiljana, imam 68 godina i nakon smrti majke i prodaje njenog stana, preselila sam se kod ćerke Milene. Posle strašne svađe, Milena me izbacila iz stana, ali sam slučajno pronašla njen dnevnik koji je otkrio bolnu tajnu. Ovo je priča o porodičnim sukobima, kajanju i pokušaju da razumemo jedni druge.
Jednog jutra, dok sam pila kafu na terasi svog stana u Novom Sadu, stiglo mi je pismo koje mi je promenilo život. Moja majka, sa kojom nisam razgovarala godinama, tražila je od mene alimentaciju. Suočila sam se sa bolnom prošlošću, porodičnim tajnama i pitanjem: da li deca zaista duguju roditeljima sve, čak i kada su ih roditelji napustili?
Na kišni dan, odlučila sam da konačno razgovaram sa bakom o našem stanu u Beogradu, mestu gde sam odrasla. Povratak moje majke, koja je godinama bila odsutna, uneo je nemir i otvorio stare rane, dok su porodične tajne i sukobi isplivali na površinu. Ono što je trebalo da bude običan razgovor o budućnosti, pretvorilo se u dramatičnu borbu za istinu, ljubav i pravo na dom.
Stajala sam na pragu ćerkinog stana, izbačena posle strašne svađe, sa torbom u ruci i srcem koje je pucalo. Nisam znala gde ću, ni kako smo došle do toga da me Milica, moje jedino dete, otera iz svog života. Ali ono što sam kasnije pročitala u njenom dnevniku promenilo je sve – i mene, i nju, i našu priču.
