Dok sam ležala na kauču, držeći bebu u naručju, zvono na vratima je ponovo zazvonilo. Srce mi je preskočilo, znala sam da je to opet ona – moja svekrva, spremna da preispita svaku moju odluku i podsjeti me na sve što nisam uradila kako treba. U toj tišini između njenih rečenica i mog pokušaja da ostanem smirena, osećala sam kako se zidovi stana sužavaju, a ja nestajem pod težinom očekivanja.