Od malena sam živela u senci svog mlađeg brata, kome je porodica posvetila sve zbog njegove bolesti. Odlazak iz doma bio je moj pokušaj da pronađem sebe, ali majčina ljutnja i pretnje me i dalje proganjaju. Danas se pitam da li je ljubav uvek opravdanje za žrtvovanje sopstvene sreće.
Zovem se Milica i imam dvadeset jednu godinu. Odrasla sam u kući punoj tišine, gde su reči bile ređe od pogleda, a zagrljaji su postojali samo u sećanjima iz detinjstva. Ovo je priča o tome kako sam naučila da preživim u porodici koja je bila tu, ali nikada zaista uz mene.
Moje ime je Jelena. Odrasla sam u malom stanu na Novom Beogradu, verujući da su porodica i dom uvek utočište. Ali, kada sam najviše trebala podršku, moji roditelji su mi okrenuli leđa i naterali me da se vratim mužu koji me je povređivao.
Moja svekrva je uništila moju kolekciju uspomena, a time i deo mene. Naša veza je bila dobra, ali njeno mešanje u moj život promenilo je sve. Sada se pitam kako da nastavim dalje kada je deo mog srca zauvek izgubljen.
