Majka mi umire, a ja ne osećam ništa – to je prva misao koja mi je prošla kroz glavu kad su mi javili iz bolnice da se neće vratiti kući. Ovo je priča o mom detinjstvu, o porodičnim tajnama, o povredama koje ostaju neizbrisive, i o tome kako je moguće izgubiti nekoga mnogo pre nego što fizički ode iz našeg života. Da li zaista možemo oprostiti sve, samo zato što je neko naša majka?
Још увек осећам тежину погледа моје гладне другарице Марије, девојчице из стана до нашег. Док сам одрастала у Београду деведесетих, сиромаштво и стид били су свуда око нас, али о томе се ћутало. Данас се питам да ли сам могла да будем храбрија и пружим више подршке оној која је највише патила.
Moja supruga, Ana, nosila je teret prošlosti koja je bila obavijena velom tajne. Njeno detinjstvo bilo je ispunjeno bolom i borbom, a ja sam tek sada saznao istinu koja me ostavila bez reči. Njena priča o odrastanju u teškim uslovima i borbi za opstanak promenila je moj pogled na nju zauvek.
