Zovem se Ljiljana i ovo je priča o tome kako sam, kao penzionisana učiteljica iz Novog Sada, izgubila sebe dok sam pokušavala da budem najbolja baka na svetu. Moja deca su moju pomoć uzimala zdravo za gotovo, a ja sam polako nestajala iza tuđih potreba. Ovo je priča o porodici, žrtvi i ponovnom pronalaženju svog glasa.
Dok sam držala Marka za ruku, osećala sam kako mi srce lupa od nervoze pred vratima roditeljske kuće. Moj sin Luka je želeo da vidi svoje bake i deke, ali između mene i mojih roditelja već mesecima vlada napetost zbog njihove nespremnosti da nam pomognu oko čuvanja deteta. Ova poseta je bila više od običnog porodičnog okupljanja – bila je to borba za razumevanje, podršku i mesto u sopstvenoj porodici.
Od prvog trenutka kada sam podigla glas na svoju majku zbog njenog pogrešnog shvatanja naše porodične dinamike, moj život se promenio. Ova priča je o tome kako sam, između ljubavi prema detetu i poštovanja prema roditeljima, morala da biram istinu i otvoren razgovor. Da li je briga o unucima zaista žrtva ili privilegija – i zašto se u Srbiji toliko teško o tome govori?
