Dvaput udata, nikad zadovoljna: Vera je verovala da muškarac treba da je obožava i tretira kao kraljicu

„Vera, opet si zaboravila da ugasiš svetlo u hodniku!“, viknuo je Marko iz dnevne sobe, a ja sam, po ko zna koji put, osetila kako mi se srce steže. Nije to bila velika stvar, ali u toj rečenici bilo je više hladnoće nego što sam mogla da podnesem. Pogledala sam kroz prozor, u sivilo beogradskog jutra, i zapitala se – kako sam dospela ovde? Kako sam, od devojke koja je sanjala da bude nečija kraljica, postala žena koja se svakog dana bori za mrvice pažnje?

Prvi put sam se udala sa dvadeset četiri godine. Milan je bio moj kolega sa fakulteta, tih, povučen, ali beskrajno pažljiv. Moja mama je govorila: „Vera, on je dobar dečko, uz njega ćeš biti mirna.“ Ali ja nisam želela mir, želela sam vatru, leptiriće u stomaku, da me neko pogleda kao što su princ i Pepeljuga gledali jedno drugo. Ipak, poslušala sam mamu. Venčali smo se u maloj crkvi na Zvezdari, a ja sam, dok sam izgovarala sudbonosno „da“, u sebi šaputala: „Možda će ljubav doći kasnije.“

Nije došla. Milan je bio dobar, ali previše tih, previše običan. Vraćao se s posla, donosio mi čokoladu, pitao kako sam provela dan, ali nikada nije bilo strasti, nikada onog pogleda zbog kojeg bih se osećala posebnom. Godine su prolazile, a ja sam sve više tonula u osećaj praznine. Najgore je bilo kada smo pokušali da dobijemo dete. Mesecima, godinama, išli smo od lekara do lekara. Na kraju su mi rekli da ne mogu da zatrudnim. Milan je ćutao, nije me krivio, ali sam u njegovom pogledu videla tugu koju nisam mogla da izlečim. Počeli smo da se udaljavamo. Jednog dana, dok smo sedeli za stolom, Milan je tiho rekao: „Vera, možda bi trebalo da pokušamo da živimo odvojeno.“ Nisam plakala. Samo sam klimnula glavom, spakovala stvari i otišla kod roditelja.

Moja mama je bila razočarana, tata je ćutao. Komšije su šaputale, ali ja sam se pravila da me nije briga. U dubini duše, osećala sam olakšanje. Prvi put posle dugo vremena, bila sam slobodna da sanjam. Ali, snovi su brzo zamenjeni stvarnošću. Posao, računi, usamljenost. I onda sam upoznala Marka.

Marko je bio sve ono što Milan nije – duhovit, šarmantan, samouveren. Radio je kao advokat, voleo je skupe restorane i putovanja. Kada me je prvi put pozvao na večeru, obukla sam najlepšu haljinu i osećala se kao da sam ponovo devojčica. Marko je znao da me osvoji – komplimenti, pokloni, iznenađenja. Osećala sam se kao kraljica. Kada me je zaprosio, nisam ni trenutka razmišljala. Venčanje je bilo veliko, glamurozno, baš kako sam oduvek želela. Svi su govorili da sam konačno pronašla sreću.

Ali, sreća je bila kratkog daha. Marko je bio praktičan čovek. Voleo je red, rutinu, planove. U početku sam uživala u njegovoj organizovanosti, ali ubrzo sam shvatila da u našem braku nema mesta za spontanost, za one male ludosti koje sam priželjkivala. Najviše me je bolelo što ni sa Markom nisam mogla da imam dete. Lekari su rekli da je problem u meni. Marko je bio razočaran, ali nije želeo da priča o tome. Počeli smo da živimo kao cimeri – svako u svom svetu, svako sa svojim brigama. Povremeno bi mi kupio cveće, ali to je bilo više iz navike nego iz ljubavi.

Jedne večeri, dok smo sedeli za stolom, Marko je rekao: „Vera, znaš da te poštujem, ali mislim da oboje zaslužujemo više.“ Pogledala sam ga i shvatila da je u pravu. Nisam bila srećna, ni on nije bio srećan. Razveli smo se bez mnogo buke, bez suza. Samo smo potpisali papire i otišli svako na svoju stranu.

Sada, sedim sama u svom stanu, okružena uspomenama na dva braka, dva života, i pitam se gde sam pogrešila. Da li sam previše očekivala? Da li sam verovala u bajke koje ne postoje? Moje prijateljice kažu da sam previše zahtevna, da nijedan muškarac ne može da me usreći ako sama nisam srećna. Moja mama kaže da je život kompromis, da ljubav nije uvek vatromet, već tiha podrška. Ali ja i dalje sanjam o tome da budem nečija kraljica, da me neko pogleda kao što su princ i Pepeljuga gledali jedno drugo.

Ponekad, u tišini noći, pitam se: da li je problem u meni, ili je svet jednostavno prestao da veruje u bajke? Da li je pogrešno želeti da budem voljena onako kako sam oduvek sanjala?