Teško srećna

„Devojke, danas ne idemo odmah kući! Posle posla ostajemo, slavimo moj rođendan!“, povikala je glavna knjigovotkinja, Milena, čim je ušla u kancelariju noseći tortu, bocu vina i kesu punu domaćih kobasica. Svi su odmah skočili da je zagrle, da joj čestitaju, a ja sam, kao najmlađa i najneiskusnija u firmi, stajala po strani, stežući fasciklu kao da mi je štit. Nisam znala da li da joj priđem, da li sam dovoljno „njihova“ da joj čestitam. Ali Milena me je pogledala, nasmešila se i rekla: „Katarina, dođi, i ti si deo tima!“

Prvi put sam se osetila prihvaćenom. Prvi put od kada sam pre tri meseca došla u ovu firmu, iz malog mesta kod Kruševca, pokušavajući da se snađem u Beogradu. Nisam imala iskustva, grešila sam, dobijala sam kritike, ali sam se trudila. Milena je bila stroga, ali pravedna. I tog dana, dok sam joj pružala ruku i čestitala rođendan, nisam ni slutila da će mi baš ona, nekoliko sati kasnije, promeniti život.

Posle posla, kancelarija se pretvorila u improvizovanu kafanu. Muzika sa radija, vino u plastičnim čašama, torta na tanjirićima od papira. Svi su se smejali, prepričavali anegdote, a ja sam sedela sa strane, pokušavajući da se opustim. Milena je sela pored mene. „Kako ti je ovde, Katarina?“, pitala je. „Dobro je, učim polako…“, odgovorila sam stidljivo. „Znam da ti nije lako. I ja sam bila nova jednom. Ali, znaš, život je čudan. Nikad ne znaš kad će ti doneti nešto lepo, a kad nešto teško. Samo moraš da izdržiš.“

Te reči su mi odzvanjale u glavi dok sam kasnije, u stanu koji sam iznajmljivala sa cimerkom, gledala u plafon i razmišljala o svemu što me muči. O ocu koji mi je preminuo prošle godine, o majci koja je ostala sama na selu, o bratu koji je otišao u Nemačku i retko se javlja. O tome kako mi plata jedva pokriva troškove, kako mi nedostaje sigurnost doma, kako se osećam izgubljeno u ovom velikom gradu.

Sutradan sam se probudila sa mučninom. Pomislila sam da sam možda pojela previše torte, ali kako su dani prolazili, mučnina nije prestajala. Počela sam da se brinem. Nisam imala dečka, ali sam pre dva meseca, posle jedne pijane večeri sa kolegom Markom, završila u njegovom stanu. Nismo više pričali o tome, oboje smo se pravili da se ništa nije desilo. Ali sada, dok sam stajala u apoteci i gledala testove za trudnoću, srce mi je tuklo kao ludo.

Test je bio pozitivan. Sedela sam na ivici kade, držeći papir u ruci, i plakala. Nisam znala šta da radim. Nisam imala kome da se obratim. Majci nisam smela da kažem, znala sam da bi je to slomilo. Marko… nisam znala ni da li da mu kažem. On je bio zabavan, ali neozbiljan, stalno je menjao devojke, voleo je da izlazi, da se šali. Nisam ga zamišljala kao oca svog deteta.

Narednih dana sam bila odsutna na poslu. Milena je to primetila. „Katarina, šta ti je?“, pitala me je jednom dok smo ostale same. Nisam mogla da izdržim, suze su mi krenule niz lice. „Trudna sam“, šapnula sam. Milena me je zagrlila. „Slušaj, dete, nije kraj sveta. Znam da ti je teško, ali nisi sama. Imaš mene, imaš nas ovde. Hajde, idemo kod mene kući, popričaćemo.“

Te večeri sam prvi put nekome ispričala sve. Milena me je slušala, ponudila mi čaj, dala mi maramicu. „Znaš, i ja sam bila u sličnoj situaciji. Nisam imala podršku, ali sam izgurala. Ti si hrabra devojka. Ako odlučiš da rodiš, ja ću ti pomoći. Ako ne, opet sam tu.“

Sutradan sam skupila hrabrost i pozvala Marka. Sastali smo se u parku. „Moram nešto da ti kažem“, počela sam. „Trudna sam.“ Marko je ćutao, gledao u zemlju. „Ne znam šta da ti kažem, Katarina. Nisam spreman za ovo. Imam svoje planove, znaš…“

Osetila sam kako mi se svet ruši. „Znači, ostavljaš me samu?“ „Nije to… Samo… Ne mogu sada. Izvini.“ Otišao je, a ja sam ostala da sedim na klupi, stežući stomak kao da mogu da zaštitim to malo biće u sebi.

Dani su prolazili. Na poslu su me koleginice gledale sa sažaljenjem, ali i sa poštovanjem. Milena je bila uz mene, vodila me kod lekara, pomagala mi da se izborim sa strahovima. Majci sam na kraju morala da kažem. Plakala je, vikala, ali na kraju je rekla: „Ti si moje dete. Šta god da odlučiš, biću uz tebe.“

Trudnoća je prolazila teško. Povraćala sam, bila sam umorna, ali sam radila do poslednjeg dana. Marko se nije javljao. Ponekad sam ga viđala u hodniku, izbegavao je moj pogled. Bolelo je, ali sam naučila da živim sa tim. Naučila sam da budem jaka.

Porodila sam se u februaru, na najhladniji dan te godine. Devojčica. Zvala sam je Milena, po ženi koja mi je spasila život. Kad sam je prvi put uzela u naručje, znala sam da je sve vredelo. Sve suze, svi strahovi, sve neprospavane noći.

Danas, dve godine kasnije, sedim u parku i gledam kako moja Milena trči za golubovima. Radim, borim se, ponekad mi je teško, ali nikada nisam bila ponosnija na sebe. Marko se nikada nije vratio. Majka dolazi često, pomaže mi. Milena iz firme je postala moja druga majka.

Ponekad se pitam: Da li bih opet sve isto uradila? Da li je sreća uvek tako teška, ili je baš u toj borbi njena prava vrednost?