Sve za decu, a sada ovo?
„Ne mogu više da slušam tvoje zamerke, mama!“, viknula je Jelena, tresnuvši vratima svoje sobe. Srce mi je preskočilo. Stajala sam u hodniku, držeći tanjir sa njenom omiljenom supom, dok su mi ruke drhtale. U tom trenutku, kroz glavu mi je prošlo sve što sam žrtvovala za nju i njenu sestru. Da li sam stvarno zaslužila ovakav prezir?
Moj muž Dragan i ja radili smo godinama u fabrici obuće na periferiji Beograda. Smene su bile duge, ruke su mi bile stalno ispucale od lepka i prašine, a noge su me bolele toliko da sam svako veče plakala u kupatilu da me niko ne vidi. Ali nikad nisam dozvolila da devojčice osete koliko nam je teško. Kupovali smo im knjige, garderobu, plaćali privatne časove engleskog. Nismo sebi priuštili ni letovanje na moru, ni novu garderobu, ni izlazak u pozorište. Sve je bilo za njih.
Sećam se jedne zime kad smo Dragan i ja sedeli za kuhinjskim stolom, brojeći poslednje dinare. „Milena, ako platimo račune, nećemo imati za Aninu ekskurziju“, rekao je tiho. Pogledala sam ga i znala šta treba da uradimo. „Neka ide Ana. Računi mogu da sačekaju još nedelju dana.“ I tako je bilo. Zbog toga smo kasnije imali problema sa strujom, ali Ana je otišla na ekskurziju i vratila se presrećna.
Godine su prolazile. Jelena je upisala medicinu, Ana ekonomiju. Bile su vredne, ali često nezahvalne. „Svi moji iz grupe imaju bolje telefone“, žalila se Jelena. „Ne mogu više da nosim ove stare patike“, dodavala je Ana. Nikada nisu pitale kako nam je ili da li nam nešto treba.
Kada su završile fakultete, očekivala sam da će se stvari promeniti. Da će shvatiti koliko smo se trudili za njih. Ali umesto toga, udaljile su se još više. Jelena se zaposlila u privatnoj klinici i preselila kod dečka u Novi Sad. Ana je ostala u Beogradu, ali retko dolazi kući. Kada dođe, stalno gleda u telefon ili se žali na posao.
Jednog dana, dok sam spremala ručak za sve nas – retka prilika kada su obe bile kod kuće – pokušala sam da započnem razgovor.
„Ćerke moje, setite se kako smo zajedno pravili kolače kad ste bile male? Kako ste mi pomagale oko slavskog stola?“
Jelena je odmahovala rukom: „Mama, nemam vremena za te priče sada. Imam važan poziv.“
Ana je samo slegla ramenima: „To je bilo davno. Sada imamo svoje živote.“
Osetila sam knedlu u grlu. Dragan me pogledao ispod oka, ali ništa nije rekao. Znao je koliko me boli njihova ravnodušnost.
Te noći nisam mogla da spavam. Prevrćala sam se po krevetu i razmišljala gde smo pogrešili. Da li smo ih previše razmazili? Da li smo im dali sve što su tražile, a zaboravili da ih naučimo zahvalnosti?
Sledećeg jutra, dok sam zalivala cveće na terasi, Dragan je izašao sa šoljom kafe.
„Milena, ne muči se više“, rekao je tiho. „Deca su takva danas. Svi gledaju samo sebe.“
Ali ja nisam mogla da prihvatim to objašnjenje. Želela sam da razgovaram sa ćerkama, da im objasnim koliko nas boli njihova nezainteresovanost.
Kad su sledeći put došle u posetu, skupila sam hrabrost.
„Jelena, Ana, možemo li da popričamo?“
Jelena je uzdahnula: „Opet ćeš da pričaš kako ste se žrtvovali za nas?“
„Ne želim da vas opterećujem“, rekla sam tiho, „ali ponekad imam osećaj kao da vas više ništa ne zanima što se tiče nas.“
Ana je pogledala Jelenu i slegla ramenima: „Mama, odrasle smo. Imamo svoje probleme.“
„Znam“, odgovorila sam kroz suze koje nisam mogla da zadržim. „Ali zar nije normalno da ponekad pitate kako smo? Da li nam nešto treba? Da li ste zahvalne na svemu što smo uradili za vas?“
Jelena je ustala od stola: „Ne mogu ovo više da slušam.“
Ana je ostala još trenutak i tiho rekla: „Možda si previše očekivala od nas.“
Nakon što su otišle, Dragan me zagrlio. Plakala sam dugo na njegovom ramenu.
Dani su prolazili u tišini i rutini. Povremeno bih dobila poruku od Ane: „Jesi li dobro?“ ili od Jelene: „Treba mi recept za pitu.“ Ali to nije bilo ono što sam želela – želela sam bliskost koju smo nekada imali.
Jednog popodneva srela sam komšinicu Ljiljanu na pijaci.
„Milena, kako su ti ćerke? Dolaze li često?“
Nisam znala šta da kažem. Samo sam slegla ramenima.
„Znaš“, rekla je Ljiljana, „moj sin isto tako. Kao da nas roditelje više ne vide.“
Shvatila sam tada da nisam sama u ovom bolu.
Sada sedim u svojoj tihoj kuhinji i gledam stare fotografije – devojčice sa kikicama, Dragan mlad i nasmejan, ja sa brašnom po licu dok pravimo kolače za slavu.
Pitam se: Da li smo pogrešili što smo sve dali za njih? Da li roditeljska ljubav danas više ništa ne znači? Možda će neko od vas znati odgovor bolje od mene.