Zaljubila sam se u komšiju: Moj sin me se odrekao
— Šta ti to radiš, mama?! Jesi li ti normalna?! — vikao je Nikola, moj sin, dok su mu oči bile pune suza i besa. Stajao je nasred kuhinje, ruke su mu drhtale, a ja sam još uvek stezala vlažnu krpu, kao da će mi ona dati snagu da izdržim njegov pogled.
— Nikola, molim te, smiri se. Nije to ništa loše… — pokušala sam tiho, ali on me je prekinuo.
— Nije loše? Zaljubljena si u komšiju! U tog čudaka iz kuće do! Svi u kraju ga ogovaraju, a ti… ti si s njim?!
Nikada nisam zamišljala da ću doživeti ovakav trenutak. Da će moj sin, moje jedino dete, gledati u mene kao u stranca. Da će me prezirati zbog nečega što je meni donelo toliko radosti posle godina samoće.
Sve je počelo sasvim obično. Posle smrti mog muža, život je postao siv i tih. Dani su prolazili sporo, a kuća je bila prevelika za mene samu. Nikola je otišao na studije u Novi Sad, retko je dolazio. Komšija Dragan je bio tih čovek, povučen, udovac već godinama. Viđala sam ga kako zaliva baštu ili popravlja ogradu. Nekako smo počeli da razgovaramo — prvo o vremenu, pa o cveću, pa o životu.
Jednog dana me je pozvao na kafu. Smejali smo se kao deca. Osećala sam se živom prvi put posle mnogo vremena. Počeli smo češće da se viđamo, šetali smo pored Dunava, pričali do kasno u noć. Nisam ni primetila kada sam se zaljubila.
Ali Nikola nije mogao da razume. Za njega je Dragan bio „onaj čudak“, čovek o kome se šapuće po komšiluku jer nikada nije išao na slave niti pio sa ostalima ispred prodavnice.
— Mama, tata nije ni dve godine mrtav! Kako možeš tako brzo da ga zaboraviš? — pitao me je kroz stisnute zube.
— Nikolu, nikada ga neću zaboraviti. Ali život ide dalje… — prošaputala sam.
— Ne za mene! — viknuo je i zalupio vrata za sobom.
Te noći nisam spavala. Gledala sam u plafon i pitala se da li sam sebična. Da li imam pravo na sreću ako to znači da ću izgubiti sina? Dragan mi je slao poruke: „Jesi li dobro? Ako treba da pričamo, tu sam.“
Sutradan sam pokušala da razgovaram sa Nikolom. Sedeo je za stolom, gledao kroz prozor.
— Sine, znam da ti je teško. Ali ja sam sama… Dragan mi pomaže da ponovo dišem. Zar ne želiš da budem srećna?
— Ne mogu to da gledam! — rekao je tiho. — Sramotaš me pred svima! Šta će ljudi reći?
Te reči su me presekle dublje nego što bih priznala. Toliko godina sam živela po pravilima drugih — šta će reći komšije, rodbina, prijatelji iz crkve. A sada, kad sam konačno skupila hrabrost da budem svoja, moj sin mi okreće leđa.
Dani su prolazili u tišini. Nikola me je izbegavao, nije odgovarao na poruke. Dragan je bio strpljiv; dolazio bi do kapije, ostavio cveće ili kolače koje je sam pravio. Jednom mi je rekao:
— Znaš, Vera, ljudi će uvek pričati. Ali tvoj život je samo tvoj.
Pokušala sam da verujem u to. Ali svaki put kad bih videla Nikolu kako prolazi pored mene kao pored praznog zida, srce bi mi se stezalo.
Jednog dana sam ga zatekla kako pakuje stvari.
— Gde ideš? — upitala sam drhtećim glasom.
— Vraćam se u Novi Sad. Ne mogu više ovde da budem.
— Nikola… — prišla sam mu i pokušala da ga zagrlim, ali me je odgurnuo.
— Ne mogu da te gledam s njim! Nikada ti to neću oprostiti!
Otišao je bez pozdrava. Ostala sam sama u praznoj kući koja je odjednom postala još hladnija.
Prolazili su meseci. Dragan mi je bio uteha i podrška. Zajedno smo sadili cveće u dvorištu, išli na pijacu, gledali stare filmove. Ali svaki put kad bih videla Nikoline slike na društvenim mrežama ili čula njegov glas na televiziji (jer je postao novinar), srce bi mi se steglo od tuge i krivice.
Pokušavala sam da mu pišem:
„Sine, volim te najviše na svetu.“
„Nikada te neću prestati voleti.“
„Molim te, javi se.“
Ali odgovora nije bilo.
Jedne večeri sedela sam sa Draganom na terasi i gledali smo zalazak sunca.
— Da li misliš da će mi Nikola ikada oprostiti? — upitala sam ga kroz suze.
Dragan me je zagrlio i tiho rekao:
— Vreme leči sve rane. Daj mu vremena.
Ali vreme prolazi sporo kad si majka koja čeka sina.
Ponekad se pitam: Da li sam imala pravo da biram svoju sreću? Ili majka treba zauvek da živi samo za svoje dete? Da li biste vi mogli oprostiti svojoj majci?