Moj zet je večiti buntovnik: Još jedan otkaz zbog „pravde“

„Opet si to uradio, Marko! Opet!“, vikala sam iz kuhinje dok sam čula kako zalupio vratima. Moja ćerka Jovana sedela je za stolom, pogleda prikovanog za šolju čaja, ruke su joj drhtale. Znaš kad osećaš da će nešto loše da se desi, ali se nadaš da grešiš? E pa, ja sam znala. Ovo je već peti put ove godine. Marko, moj zet, opet je ostao bez posla. I opet zbog svoje „pravde“.

„Mama, molim te, pusti to. On… on je hteo dobro“, šaputala je Jovana, ali u njenom glasu čula se iscrpljenost. Iscrpljenost od večitih svađa, od nesigurnosti, od toga što ne zna šta će biti sutra. Pogledala sam je i u tom trenutku poželela da zaplačem. Moja jedina ćerka, uvek vredna, uvek odgovorna. A sada živi sa čovekom koji ne može da izdrži ni dva meseca na jednom poslu.

Marko se vratio u kuhinju, lice mu je bilo crveno od besa. „Ne mogu da ćutim kad vidim da šef krade ljude! Znaš li koliko para uzima iz kase? I kad sam mu to rekao, izbacio me! To je pravda?“

„Pravda?“ ponovila sam ironično. „A šta je sa pravdom prema tvojoj porodici? Prema tvojoj ženi? Prema tvojoj ćerki?“ Pokazala sam na malu Milicu koja se igrala u uglu sa plišanim zekom. Nije ni znala da joj je tata opet bez posla.

Marko me pogledao s prezirom. „Vi to ne razumete. Niko ne razume. Svi samo ćute i trpe. Ja nisam takav.“

Jovana je ustala i tiho rekla: „Marko, molim te, dosta više. Moramo nešto da smislimo. Ne možemo više da živimo samo od moje plate. Nemamo ni za kiriju.“

U tom trenutku setila sam se pokojnog muža, Radovana. Bio je tih čovek, nikad se nije svađao, sve je trpeo. Možda i previše. Ali bar smo imali mir. Sada imam osećaj da je svaki dan rat.

Marko je iznenada povikao: „Pa idite! Idite svi dođavola! Ja pokušavam nešto da promenim, a vi me samo kritikujete!“ Zalupio je vratima i otišao. U stanu je zavladala tišina koju je prekidao samo tihi jecaj Milice.

Sela sam pored Jovane i uhvatila je za ruku. „Zašto si ga izabrala, dete moje? Zašto baš njega?“

Jovana je zaplakala. „Mislila sam da je drugačiji. Da je hrabar. Da se ne boji da kaže istinu. Ali sada… više ne znam.“

Sledećih dana sve je bilo kao ružan san. Marko bi dolazio kasno noću, pijan, smrdelo bi na pivo i cigarete. Ujutru bi se ponašao kao da se ništa nije desilo. Jovana je išla na posao, Milicu sam čuvala ja. Novac se topio brže nego što dolazi. U prodavnici sam brojala svaki dinar. A Marko? Marko je sedeo kod kuće, pisao žalbe inspekcijama, svađao se na Fejsbuku sa nepoznatima o politici i pravdi.

Jednog dana Jovana se vratila kući pognute glave. „Mama, otpustili su me. Smanjuju broj radnika. Nemamo više ništa.“

U tom trenutku mi se smračilo pred očima. Kako ćemo preživeti? Kako ćemo platiti kiriju? Marko se samo podrugljivo nasmejao: „Eto vam vaš sistem. Sve je trulo.“

„A šta ćeš ti da uradiš, Marko?“ eksplodirala sam. „Opet ćeš negde vikati? Opet ćeš pisati žalbe? Ili ćeš konačno naći posao i držati jezik za zubima bar mesec dana?“

Marko je ustao, oči su mu gorele: „Nikad neću držati jezik za zubima! Radije ću gladovati nego biti ovca!“

Jovana je zaplakala. Milica takođe. A ja sam poželela da sve razbijem oko sebe. Zašto život mora biti ovako težak? Zašto ne možemo imati bar malo mira?

Sutradan ujutru zatekla sam Jovanu kako sedi u kuhinji, oči crvene od plača. „Mama, ja više ne mogu. Ne znam šta da radim. Volim ga, ali… plašim se za Milicu. Plašim se za nas.“

Zagrlila sam je. „Moraš misliti na sebe. I na Milicu. Marko se možda nikad neće promeniti. Ali ti još imaš šansu.“

Te večeri Marko se vratio kući sa još jednom „pravdoljubivom“ pričom. Navodno se posvađao sa prodavačicom u marketu jer mu nije vratila jedan dinar kusura. Kaže – princip je u pitanju! Kaže – ne može da živi u zemlji gde ljudi ne znaju šta je pravda.

Pogledala sam ga i tada sam znala da više nemam snage da se borim. „Marko, možda bi trebalo da odeš. Možda bi trebalo da tražiš tu svoju pravdu negde drugde. Mi više nemamo snage.“

Jovana me pogledala – u očima joj strah i olakšanje istovremeno. Marko se na trenutak zbunio, pa samo slegnuo ramenima i otišao. Ovog puta bez vike, bez lupanja vratima.

U stanu je zavladala tišina. Tišina koja boli, ali donosi olakšanje. Zagrlila sam Jovanu i Milicu. Znala sam da nas čekaju teški dani – ali bar ćemo imati mir.

Nekad se pitam: Da li je bolje živeti sa čovekom koji se bori za pravdu makar rušio sve oko sebe? Ili imati mir makar to značilo odustajanje od borbe? Šta biste vi uradili na mom mestu?