Obična subota u Maksiju: Kako su mi prazni džepovi otkrili istinu o samoći

— Gospođo, nemate dovoljno novca — izgovorila je kasirka, gledajući me preko naočara, dok su ljudi iza mene već počeli da uzdišu i premeštaju se s noge na nogu. Pogledala sam u novčanik, kao da će se iznenada pojaviti još neka zaboravljena novčanica. Ali nije bilo ničega osim nekoliko sitnih dinara i stare fotografije mog pokojnog muža.

— Možete li da vratite nešto? — upitala je kasirka, sada već nestrpljivo. Osećala sam kako mi obrazi gore, a ruke drhte dok vadim hleb i mleko iz kese. Oko mene su se nizali pogledi: neki puni sažaljenja, drugi osuđujući, treći ravnodušni. U tom trenutku sam poželela da nestanem, da me niko ne vidi, da nisam tu.

— Evo, ja ću platiti razliku — začula sam glas mlade devojke iza sebe. Pogledala sam je, iznenađena i posramljena. Imala je crvenu kosu i nosila je ranac sa fakultetskim bedževima. — Nije problem, stvarno — dodala je tiho, kao da zna koliko mi je teško.

— Hvala vam… — promucala sam, ali nisam mogla da izgovorim više. Uzevši kesu sa onim što sam uspela da kupim, izašla sam iz Maksija brže nego što sam ikada hodala u poslednjih nekoliko godina.

Na ulici me dočekao hladan vetar i osećaj praznine koji nije imao veze sa novcem. Setila sam se kako sam nekada subotom išla na pijacu sa mužem, kako smo zajedno birali voće i smejali se prodavcima. Sada sam sama, deca su daleko – Nikola u Nemačkoj, Milica u Novom Sadu. Zovu me ponekad, ali razgovori su kratki i puni tišine.

Vratila sam se u stan koji miriše na vlagu i stare knjige. Komšinica Ljiljana je otkazala kafu zbog unuka koji joj dolazi u goste. Sela sam za sto i gledala kroz prozor u dvorište puno opalog lišća. Pitala sam se: kada sam postala nevidljiva? Kada su moji problemi prestali da budu važni?

Telefon je zazvonio. Bio je to Nikola.

— Mama, jesi dobro? — pitao je brzo, kao da žuri.

— Jesam, sine, sve je u redu — slagala sam automatski.

— Dobro… Moram da idem na sastanak. Čujemo se kasnije.

Veza se prekinula pre nego što sam stigla da ga pitam kako je on. Osetila sam težinu u grudima – ne zbog novca, već zbog toga što više nemam kome da ispričam kako mi je zaista.

Kasnije tog dana otišla sam do prodavnice ispod zgrade da kupim cigarete za komšiju Marka. On je invalid i često ga obilazim. U radnji sam srela stariju ženu, Zorku, koja je pokušavala da pronađe najjeftinije mleko.

— Sve je poskupelo, nema se više ni za osnovno — rekla mi je tiho.

— Znam… Danas mi je na kasi falilo sto dinara — priznala sam joj.

Pogledale smo se i nasmejale kroz tugu. Bilo nam je jasno da nismo same u toj nemoći.

Uveče sam sela uz prozor sa šoljom čaja i gledala svetla grada. Setila sam se devojke iz Maksija. Da li zna koliko mi je značila njena pomoć? Da li će i ona jednog dana biti na mom mestu?

Sutradan sam odlučila da napišem pismo deci. Ne zbog novca, već da im kažem kako se osećam – usamljeno, zaboravljeno, ali još uvek živo. Možda će shvatiti koliko malo treba da bi neko bio primećen.

Ponekad mislim: šta bi bilo kada bismo svi zastali na trenutak i pogledali oko sebe? Koliko nas bi videlo one koji ćute i trpe? Da li je moguće vratiti ljudskost u ovaj grad koji sve brže zaboravlja svoje stare?

Možda nisam više ni mlada ni snažna kao nekad, ali još uvek mogu da pitam: Da li ste danas nekome pružili ruku? Da li ste pogledali onog ko stoji iza vas u redu?