Moja buduća svekrva je otkazala naše venčanje, optužujući moju bolest za prevaru

— Neću da je vidim više u ovoj kući! — urlala je gospođa Ljiljana, dok sam stajala na pragu, držeći se za stomak, bleda kao krpa. — Marko, sine, ako sad ne otkažeš venčanje, ja ću ga sama otkazati!

Marko je ćutao. Njegove ruke su drhtale dok je gledao u pod. Ja sam pokušavala da dođem do daha, još uvek slaba od izlaska iz bolnice. Pre samo nekoliko dana, život mi je bio bajka: završavala sam master na Filološkom, radila kao nastavnica srpskog jezika u jednoj osnovnoj školi na Voždovcu, a Marko i ja smo planirali zajednički život. Venčanje je trebalo da bude za sedam dana. Haljina je već visila u ormaru kod mojih roditelja u Mirijevu.

Ali onda su počeli bolovi. Prvo sam mislila da je stres, pa možda i trudnoća — nadala sam se tome, jer smo Marko i ja maštali o deci. Otišla sam kod ginekologa na Zvezdari, a završila na hitnoj operaciji zbog vanmaterične trudnoće. Lekari su mi spasili život, ali su mi rekli da možda više nikada neću moći da imam decu.

Ležala sam u bolničkoj postelji, gledala u plafon i razmišljala: kako da mu kažem? Kako da mu objasnim da sam izgubila dete koje ni on nije znao da postoji? Kako da mu kažem da možda nikada neću postati majka?

Mama me je tešila: — Milice, on te voli. Prava ljubav sve prašta.

Ali nisam bila sigurna. Markova mama, gospođa Ljiljana, nikada me nije volela. Uvek je nalazila zamerke: „Nije ona iz naše familije“, „Njeni su iz provincije“, „Nastavnica? Pa šta ćeš ti s platom od 70 hiljada?“

Kada sam izašla iz bolnice, Marko me je dočekao sa buketom ruža. Zagrlio me je čvrsto i šapnuo: — Samo da si ti dobro.

Ali već sledećeg dana, Ljiljana je došla kod nas. Unela se u mene pogledom:

— Gde si bila? Šta si radila? Zašto nisi rekla Marku gde ideš?

— Bila sam kod lekara… — promucala sam.

— Kod lekara? Ili kod nekog bivšeg? — iskezila se zlobno.

Marko je pokušao da je smiri:

— Mama, pusti Milicu na miru.

Ali ona nije odustajala:

— Znam ja šta se dešava! Svi pričaju po kraju da si bila sa onim Nemanjom iz tvoje škole! Da nisi možda trudna s njim pa si išla na abortus?

Osetila sam kako mi krv juri u glavu. — To nije istina! Nikada nisam prevarila Marka!

— Onda dokaži! — viknula je Ljiljana. — Donesi papir iz bolnice!

Marko je ćutao. Pogledao me je očima punim sumnje.

— Milice… — tiho je rekao — zašto mi nisi rekla šta se desilo?

— Bojala sam se… Nisam znala kako ćeš reagovati…

— Da li si sigurna da si mi sve rekla?

U tom trenutku sam shvatila: ne veruje mi. Njegova tišina bolela je više od Ljiljaninih reči.

Sledećih dana, Ljiljana je širila priče po komšiluku: „Milica je išla na abortus“, „Nije ona za našu porodicu“, „Sramota pred svima“. Moja mama me je molila da ne idem kod njih dok se ne stiša bura.

Ali Marko nije dolazio. Nije zvao. Samo mi je poslao poruku: „Moram da razmislim o svemu.“

Moja najbolja drugarica Jelena me je zvala svako veče:

— Milice, ne dozvoli da te unište! Ako te voli, vratiće se!

Ali dani su prolazili. Venčanje se približavalo, a ja sam sedela sama u svojoj sobi, gledala u venčanicu i plakala.

Jednog popodneva, Marko se pojavio na vratima mog stana. Bio je bled, podočnjaci do pola obraza.

— Milice… — počeo je — mama kaže da ne možemo da nastavimo dok se sve ne razjasni. Kaže da si me lagala.

— Marko, zar stvarno misliš da bih te prevarila? Da bih išla na abortus?

— Ne znam više šta da mislim… — glas mu je drhtao. — Previše priča kruži…

— A šta ti kaže tvoje srce?

Ćutao je dugo. Onda je rekao:

— Ne mogu protiv mame. Ona preti da će se razboleti ako te oženim. Kaže da će me izbaciti iz stana…

Osetila sam kako mi se svet ruši pod nogama.

— Znači, ona ti je važnija od mene?

— Nije to… Samo… Ne znam…

Okrenuo se i otišao.

Sutradan su moji roditelji dobili poziv iz crkve: venčanje se otkazuje na zahtev mladoženjine porodice.

Moj otac je besneo:

— Sram ih bilo! Da tako ponize moje dete!

Mama me je grlila i plakala sa mnom.

Komšinica Rada mi je donela kolače i rekla:

— Sine, svekrva ti nije ni trebala biti! Bolje sad nego kasnije!

Ali meni nije bilo lakše. Osećala sam se izdano od svih strana: od čoveka kog volim, od njegove porodice, od društva koje veruje tračevima više nego istini.

Nedelje su prolazile. Marko se nije javljao. Ljiljana je slavila „pobedu“ po kraju: „Spasila sam sina od propasti!“

Jedne večeri, Jelena me je povela na kafu u kafić kod Hrama Svetog Save. Sedele smo satima.

— Milice — rekla mi je — moraš sebi biti najvažnija. Zaslužuješ nekog ko će stati uz tebe kad ti je najteže.

Pogledala sam kroz prozor u svetla grada i prvi put osetila trunku mira.

Danas radim sa decom u školi i trudim se da im prenesem ono što nisam imala: podršku i razumevanje. Još uvek boli kad vidim zaljubljene parove ili čujem zvona sa svadbe u crkvi ispod prozora. Ali znam jedno: bolje biti sama nego okružena lažima i sumnjama.

Ponekad se pitam: Da li ljubav može preživeti kad porodica stane protiv nje? Da li smo mi žene u Srbiji osuđene da budemo žrtve tuđih predrasuda? Šta vi mislite — ima li nade za iskrenost i poverenje u našim porodicama?