Noć u hodniku: Priča o bežanju, tišini i hrabrosti
„Mama, hladno mi je…“ Lejlin glas drhtao je dok me povlačila za rukav. Emir je šutio, stisnut uz mene, oči širom otvorene od straha. Stajali smo u polumraku hodnika, ispod treperave žarulje, dok su mi se ruke tresle od nervoze. Sat je otkucavao dva ujutro. U džepu sam stezala mobilni, ali nisam imala koga više da pozovem.
Sve je počelo pre nekoliko meseci, kada je Adnan izgubio posao. Prvo je bio samo nervozan, šutljiv. Onda su došle prve uvrede, pa vikanje. Deca su se počela bojati njegovih koraka po stanu. Ja sam ćutala, nadajući se da će proći. Ali nije prošlo. Svaka večer bila je nova borba – za mir, za dostojanstvo, za komadić sreće koji sam pokušavala da sačuvam za Lejlu i Emira.
Te večeri, kada je Adnan bacio tanjir prema meni i opsovao mi majku, znala sam da više ne mogu čekati. Deca su plakala u sobi. Spakovala sam im jakne i nekoliko stvari u ranac. Uspela sam da ih izvučem iz stana dok je Adnan urlao iz dnevne sobe: „Ako izađeš, nećeš se vratiti! Decu ti ne dam!“
Trčali smo niz stepenice, Lejla bosa, Emir s plišanim medom pod rukom. Prva misao bila mi je – Ajla. Moja najbolja prijateljica još iz srednje škole. Ona će nas primiti, ona zna šta znači biti majka. Zvala sam je dok smo stajali pred njenim vratima.
„Ajla, molim te… Adnan opet… Ne mogu više…“
Čula sam šapat s druge strane vrata. „Selma, ne mogu sad… Pavle ne želi… Kaže da nije naša stvar…“
„Ajla, molim te! Deca su sa mnom! Nemamo gde!“
Vrata su ostala zatvorena. Čula sam kako Pavle nešto mrmlja i kako Ajla tiho plače. Stajala sam tamo još nekoliko minuta, nadajući se da će se predomisliti. Nisu.
Spustila sam se s decom u prizemlje. Hodnik je bio hladan i prazan. Seli smo na stepenice. Lejla mi je zaspala u krilu, Emir me gledao velikim smeđim očima.
Pokušavala sam da smislim šta dalje. Mama i tata žive na selu kod Prijepolja – ali kako doći do njih usred noći? Novca nisam imala dovoljno ni za autobusku kartu do Beograda, kamo sam nekad sanjala da pobegnem kad sve postane preteško.
Setila sam se Mirele s posla – ona je uvek govorila da bi pomogla svakome ko trpi nasilje. Ali bilo je kasno, nisam imala snage više da zovem nikoga.
Sela sam tako satima, slušajući kako grad diše kroz prozore hodnika. S vremena na vreme neko bi prošao stepeništem, pogledao nas ispod oka i ubrzao korak. Niko nije pitao treba li nam pomoć.
U jednom trenutku začula sam poznat glas: „Selma? Šta radiš ovde?“ Bio je to gospodin Jovanović s trećeg sprata, penzioner koji mi je često pomagao oko dece kad bih kasnila s posla.
„Gospodine Jovanoviću… nemam gde… Adnan…“
Nije pitao ništa više. Otključao je vrata svog stana i pustio nas unutra. „Deco, hajde, ugrijte se malo.“
U njegovom malom stanu mirisalo je na čaj od kamilice i staru Srbiju. Deca su odmah zaspala na kauču. Ja sam sela za sto i pustila suze da teku.
„Znaš, Selma,“ rekao je tiho Jovanović dok mi je pružao šolju čaja, „i moja pokojna žena je bežala od svog muža pre nego što smo se upoznali. Nije lako biti žena ovde.“
Nisam znala šta da kažem. Samo sam klimnula glavom.
Ujutru sam pozvala mamu. Plakala je kad me čula: „Ćeri moja… dolazi kući.“
Jovanović nam je dao nešto novca za kartu do Prijepolja i ispratio nas na autobusku stanicu. Deca su bila umorna, ali mirna – prvi put posle dugo vremena.
Dok smo sedeli u autobusu prema granici Zlatibora, gledala sam kroz prozor kako svitanje obasjava prazne ceste i pitala se – koliko još žena sedi po hodnicima ove zemlje, čekajući da im neko otvori vrata? Koliko nas još mora proći kroz ovo da bi društvo shvatilo da ćutanje nije rešenje?
Možda nisam imala ništa osim dvoje dece i torbe s nekoliko stvari, ali imala sam nadu da negde postoji mesto gde ćemo biti sigurni.
Ponekad se pitam – jesmo li mi žene same sebi najveći neprijatelji kad okrećemo glavu od tuđe boli? Ili smo samo žrtve društva koje nas uči da trpimo? Šta vi mislite – ima li nade za nas ili ćemo uvek ostati same na stepenicama?