Deseto dete: Ispod istog krova, ispod istih snova

„Opet devojčica? Mirela, dokle više?“ odjeknuo je glas moje tetke Ljiljane čim sam joj, drhteći od uzbuđenja i straha, javila da sam trudna deseti put. Sela sam za kuhinjski sto, ruke su mi se tresle dok sam stezala mobilni. Iz dnevne sobe dopiralo je kikotanje mojih devet devojčica – Ana, Milica, Jovana, Teodora, Katarina, Sofija, Marija, Ivana i Tamara – svaka posebna na svoj način, ali za okolinu samo „još jedna devojčica više“.

Moj muž Marko je ćutao. Znao je šta sledi. Njegov otac, deda Živorad, već danima gunđa: „Sine, vreme je za sina. Ko će ti naslediti prezime?“ A ja svake noći ležim budna, gledam u plafon i pitam se – da li su moje ćerke manje vredne? Da li sam ja manje žena jer nisam rodila sina?

Sećam se kad sam rodila Tamaru, devetu. Svi su mi govorili: „Sad ćeš valjda stati.“ Ali ja nisam osećala da je naša priča gotova. Marko me gledao onim blagim osmehom koji mi je uvek davao snagu. „Mirela, ako ti želiš još jedno dete, ja sam uz tebe. Nije važno šta će biti.“

Ali bilo je važno. Za moju svekrvu Radmilu, za komšije u zgradi koji šapuću iza leđa, za prodavačicu u Maksiju koja me svaki put pita: „Ima li napokon muško?“ Čak su i moje starije ćerke počele da osećaju taj pritisak. Ana mi je jedne večeri tiho rekla: „Mama, hoćeš li biti srećnija ako dobiješ sina?“

To pitanje me zabolelo više nego sve tuđe reči. Zagrlila sam je i šapnula: „Vi ste moje sunce. Sve ste mi vi dovoljne. Ali nekad ljudi ne razumeju koliko je ljubav velika kad imaš devet srca koja kucaju za tebe.“

Dan kada smo išli na ultrazvuk bio je tmuran i siv. Marko mi je stisnuo ruku dok smo čekali u hodniku GAK-a u Višegradskoj. U čekaonici su sedele dve žene koje su me prepoznale sa pijace. Pogledale su me s mešavinom sažaljenja i znatiželje.

Doktorka Jelena nas je pozvala unutra. „Mirela, Marko, spremni ste?“ Glas joj je bio topao, ali osetila sam da i ona zna koliko mi ovo znači. Ležala sam na stolu, srce mi je tuklo kao ludo.

„Vidimo li danas ko nam dolazi?“ upitala sam drhtavim glasom.

Doktorka se nasmešila i okrenula ekran prema nama. „Vidim…“ zastala je na trenutak, a meni se činilo kao večnost. „Imate zdravu bebu. I… Mirela, Marko… čestitam vam – nosite dečaka!“

Marko je zaplakao prvi put otkad ga znam. Ja sam ostala nema, kao da mi je neko izbacio vazduh iz pluća. U tom trenutku nisam znala jesam li srećna ili prestravljena.

Kad smo došli kući, cela zgrada kao da je već znala. Komšinica Dragana donela je pitu: „Eto napokon! Sad si prava žena!“

Te reči su me pogodile kao šamar. Zar devet puta nisam bila prava žena? Zar su moje ćerke manje vredne jer nisu sinovi?

Uveče smo seli svi za sto. Devojčice su bile uzbuđene zbog brata, ali videla sam u njihovim očima i strah – hoće li ih mama sada manje voleti?

„Deco,“ rekla sam tiho, „vi ste moje sve. Ovaj brat će biti vaš saveznik, a ne zamena za vas. Nikad neću voleti nijedno dete više ili manje zbog toga što je dečak ili devojčica.“

Ana me pogledala kroz suze: „Mama, obećaj da ćemo uvek biti tvoj ponos.“

„Vi ste moj ponos sada i zauvek,“ odgovorila sam.

Ali noću, kad svi zaspu, ostanem sama sa svojim mislima. Setim se svih onih pogleda na ulici, svih komentara na društvenim mrežama kad sam objavila trudnoću: „Jadna Mirela, opet devojčica.“ Setim se kako su mi govorili da sam promašila život jer nisam rodila sina.

Sad kad nosim dečaka, osećam olakšanje – ali i gorčinu. Zar smo još uvek društvo koje ženu meri po tome koliko sinova ima? Zar ljubav prema deci ima pol?

Moja svekrva Radmila sada svaki dan dolazi s novim planovima za malog naslednika: „Treba mu posebna soba! Treba mu ime snažno!“ A ja gledam svojih devet devojčica kako pomažu jedna drugoj oko domaćih zadataka i pitam se – hoće li ovaj dečak ikada osetiti teret očekivanja koji mu svi već stavljaju na leđa?

Jedne večeri Marko me zagrlio dok smo gledali kroz prozor na kišu koja je padala po beogradskim krovovima.

„Mirela,“ rekao je tiho, „znam da ti nije lako. Ali ja te volim zbog tebe – ne zbog toga koliko dece imaš ili kog su pola. Naša deca su naše blago.“

Zagrlila sam ga čvrsto i pustila suze da teku.

Danas brojim dane do porođaja i pitam se – hoće li moj sin biti slobodan od očekivanja? Hoće li moje ćerke jednog dana živeti u društvu gde ih neće meriti po tome jesu li rodile sina?

Možda nisam promenila svet, ali nadam se da ću barem svojoj deci pokazati da ljubav nema pol ni granice.

A vi? Da li mislite da smo još uvek zarobljeni u starim običajima ili možemo naučiti da volimo bezuslovno?