Боја љубави после седамдесете: Како сам заволела и шта сам сазнала о њему

„Мама, молим те, немој више да се виђаш са тим човеком! Не знаш ти ко је он, ни шта је све радио!“ – глас моје ћерке Милице проламао се кроз кухињу као оштар ветар. Стајала сам крај шпорета, држећи две шоље чаја у рукама. Једна за мене, друга за њега. Навика која ми је остала још од дана када је мој муж Милорад преминуо.

„Милице, ја сам одрасла жена. Имам седамдесет и две године. Зар немам право да одлучујем о свом животу?“ – покушала сам да звучим мирно, али ми је глас дрхтао.

Милица је села за сто, руке прекрстила на грудима. „Мама, људи причају свашта о њему. Кажу да је био у затвору, да је имао неке мутне послове у Новом Саду. Нећу да те неко искористи!“

Знала сам да прича о Радовану кружи по комшилуку. Први пут сам га срела у продавници на углу, кад ми је помогао да понесем кесе. Његов осмех био је топао, а очи пуне туге коју сам препознала – исту ону коју сам годинама носила у себи.

После тог сусрета, почели смо да се виђамо у парку, на клупи под липом где смо делили успомене и тишину. Радован је био десет година старији од мене, али је у њему било нечег дечачког. Приче из младости, шале које су ме терале да се смејем као некада давно.

Једног поподнева, док смо шетали Кошутњаком, рекао ми је: „Јеленa, ти си једина особа са којом могу да будем оно што јесам. Да ли ти смета што сам имао тежак живот?“

Погледала сам га и осетила како ми срце лупа као девојчици. „Сви имамо своје ране, Радоване. Само неки боље крију.“

Али срећа није дуго трајала. Милица је све чешће звала, испитивала ме где идем, с ким се виђам. Једне вечери дошла је неочекивано и затекла нас за столом у дневној соби.

„Шта он ради овде? Мама, зар ти није доста бола у животу?“

Радован је устао, пристојно јој се јавио и отишао. Остала сам сама са ћерком која је плакала као дете.

„Бојим се за тебе! Тата ти је био добар човек, а овај… овај није као он!“

„Милице, Милорад ми недостаје сваког дана. Али ја сам жива. И желим да осетим још нешто пре него што одем.“

Те ноћи нисам могла да заспим. Питала сам се – да ли је љубав после седамдесете грех? Да ли сам себична што желим неког поред себе?

Следећег дана позвала сам Радована.

„Радоване, морам нешто да те питам… Је л’ истина све то што причају о теби?“

Он је дуго ћутао. Затим је тихо рекао: „Јесте. Био сам у затвору пре двадесет година. Погрешио сам – због лакомости и туђе преваре. Изгубио сам породицу, пријатеље… Све што сам имао.“

Сузе су ми саме кренуле низ лице.

„Зашто ми ниси раније рекао?“

„Плашио сам се да ћеш отићи као сви остали.“

Тих дана нисмо се виђали. Милица ме звала свако вече.

„Мама, молим те, немој више са њим! Можеш ти и без њега.“

Али ја нисам могла да престанем да мислим на Радована – на његове руке које су дрхтале кад ми је причао о прошлости, на његов поглед пун наде кад ме гледа.

Једног дана позвао ме је: „Јелена, дођи до Калемегдана. Желим нешто да ти покажем.“

Кренула сам без размишљања. Стајао је поред старе тврђаве са букетом љубичица.

„Ово је место где сам први пут схватио шта значи слобода. Хоћеш ли са мном да покушаш поново? Да заборавимо прошлост?“

Сузе су ми наврле на очи.

„Не знам… Плашим се шта ће људи рећи. Плашим се шта ће Милица мислити.“

„Људи ће увек причати. А твоја ћерка ће те волети какву год одлуку донесеш.“

Вратила сам се кући и дуго гледала у фотографију покојног мужа.

„Милораде, опрости ми ако грешим… Али желим још једном да будем срећна.“

Сутрадан сам позвала Милицу.

„Ћеро, знам да ме волиш и бринеш за мене. Али ја морам да живим свој живот док га имам.“

Ћутала је дуго, а онда рекла: „Само немој да дозволиш да те повреди.“

Данас седим са Радованом на клупи испод липе где смо се први пут срели. Држи ме за руку и прича о својој младости.

Понекад се питам: Да ли је љубав после седамдесете могућа? Може ли човек опростити себи и другоме? Шта бисте ви урадили на мом месту?