Zašto Sam I Dalje Sadi Cveće Kad Svi Oko Mene Sade Samo Sumnje?
„Ne znam zašto se mučiš s tim cvećem. Sve sam ih počupala. Trebalo bi da sadiš povrće, a ne gluposti,“ rekla je majka, prevrćući očima dok sam stajala na blatnjavoj stazi iza naše kuće u selu kraj Valjeva. U rukama sam držala zgužvani buket raznobojnih lala koje su još juče krasile ivicu naše bašte. Srce mi je tuklo kao ludo, a u grlu mi je stajala knedla.
„Ali, mama…“ pokušala sam tiho, ali ona me je prekinula pokretom ruke.
„Nema ‘ali’. Cveće ne hrani porodicu. Pogledaj komšiju Milana – njemu je bašta puna paradajza i paprike. Njegova deca neće biti gladna. A ti? Ti si uvek bila sanjar.“
Osetila sam kako mi se oči pune suzama, ali nisam htela da joj dam to zadovoljstvo. Okrenula sam se i potrčala ka staroj šupi gde sam kao dete krila svoje blago – semenke, stare saksije, knjige o biljkama koje mi je baba Milica ostavila. Baba je bila jedina koja me je razumela. Sećam se njenih reči: „Cveće nije samo ukras, dete moje. Ono leči dušu.“
Ali baba je umrla prošle zime, a sa njom kao da je nestalo i poslednje razumevanje za moju ljubav prema bojama i mirisima. Otac je ćutao, kao i uvek. Brat Marko je samo slegao ramenima kad sam mu se požalila: „Pusti mamu, znaš kakva je. Nije ona loša, samo… teško joj je.“
Teško joj je. Kao da meni nije. Kao da nije teško gledati kako ti neko uništava ono što voliš, samo zato što ne razume. U selu su svi znali da sam „ona čudna Jovanina ćerka što sadi cveće umesto krompira“. Deca su me zadirkivala još u osnovnoj školi: „Evo je Ružica! Gde ti je vaza danas?“
Ali nisam odustajala. Svake godine sam iznova sadila. I svake godine majka bi pronašla način da mi pokaže koliko joj to smeta – jednom je prosula kofu vode po mojim tek izniklim petunijama, drugi put je jednostavno preorala deo bašte gde sam posadila zumbule.
Jednog popodneva, dok sam sedela na stepenicama šupe i gledala u ruke crne od zemlje, prišla mi je komšinica Ljiljana.
„Jelena, dušo, što si tužna?“ pitala me je tiho.
„Mama mi je opet počupala cveće… Kaže da gubim vreme.“
Ljiljana se nasmejala onim svojim toplim osmehom: „Znaš šta? Kad sam bila mlada, i meni su govorili da gubim vreme kad vezem. A sad svi traže moje stolnjake za svadbe i slave. Ne slušaj ih. Radi ono što voliš.“
Te noći nisam mogla da spavam. Gledala sam kroz prozor u tamu dvorišta i pitala se: šta ako nikada ne uspem da promenim mišljenje svoje majke? Šta ako zauvek ostanem „ona čudna“?
Sledećeg jutra ustala sam ranije nego inače. U tišini sam otišla do pijace i kupila nekoliko novih sadnica – ljubičaste irise i bele narcise. Dok sam ih sadila iza šupe, srce mi je bilo puno straha ali i prkosa.
Majka me je zatekla dok sam zalivala zemlju.
„Opet ti?“ uzdahnula je.
„Da, mama. Opet ja.“
Gledale smo se nekoliko sekundi u tišini. Onda je samo odmahnula glavom i otišla.
Danima posle toga nije mi ništa govorila o cveću. Ali nisam odustajala. Počela sam da pravim male bukete i nosim ih starijim komšinicama – teta Rada mi je jednom dala domaći sir u zamenu za buket lala.
Vremenom su ljudi počeli da primećuju moj trud. Jednog dana došla je učiteljica iz škole i zamolila me da napravim aranžman za Dan škole. Bila sam ponosna kao nikad pre.
Ali kod kuće se ništa nije menjalo. Majka bi samo prevrnula očima kad bi videla cveće na stolu.
Jednog dana, dok smo zajedno čistile podrum, naišla sam na staru kutiju sa babinim stvarima. Unutra – požutela pisma i jedan dnevnik. Počela sam da čitam:
„Danas sam posadila ruže ispod prozora. Jovana kaže da gubim vreme, ali ja znam da će jednog dana neko razumeti zašto to radim…“
Zastala sam. Jovana – to je moja majka. Baba Milica je pisala o njoj isto kao što ja pišem o svojoj mami sada.
Te večeri sela sam pored majke dok je krpila Markove pantalone.
„Mama… Jesi li znala da je baba volela cveće isto kao ja?“
Pogledala me je iznenađeno.
„Znam… Ali ona nije morala da brine o tome šta ćemo jesti.“
„A možda bi bilo lakše kad bismo svi imali nešto što volimo?“
Nije odgovorila odmah. Samo je tiho uzdahnula.
Prošlo je nekoliko dana pre nego što mi je prišla dok sam zalivala irise.
„Lepi su ti…“ rekla je tiho.
Pogledala sam je iznenađeno.
„Možda možeš da posadiš malo cveća ispred kuće… Da nam bude lepše kad dolaze gosti.“
Osmehnula sam se kroz suze.
Danas moja bašta nije najveća ni najlepša u selu, ali ljudi dolaze da kupe bukete za slave, rođendane, pa čak i za groblje. Mama još uvek ponekad prevrne očima, ali sada zajedno biramo koje ćemo boje saditi sledeće godine.
Ponekad se pitam: koliko nas ima koji moramo da se borimo za pravo na svoje snove čak i pred onima koje najviše volimo? Da li ste vi morali nekada da birate između onoga što volite i onoga što drugi očekuju od vas?