Ne žuri da se udaš, Emilija: Bekstvo iz kandži tuđe porodice

— Emilija, gde su one palačinke sa džemom od kajsije? Znaš da ih Nikola najviše voli! — viknula je svekrva iz dnevne sobe, dok sam stajala nad šporetom, znojavih dlanova i stisnutih zuba. Bilo je šest ujutru, a ja sam već sat vremena pravila doručak za celu porodicu Petrović, iako sam prethodnu noć jedva spavala.

Nikola je sedeo za stolom, gledao u telefon i povremeno bacio pogled na mene, ali bez osmeha ili reči podrške. Njegova sestra Milica je već počela da mi daje instrukcije oko ručka: — Nemoj da zaboraviš da mama ne voli beli luk, a tata ne jede ništa masno. I, molim te, operi onu salatu još jednom, znaš kakva je voda ovde.

U tom trenutku, dok sam okretala palačinku, osetila sam kako mi suze naviru na oči. Nisam plakala zbog umora ili zbog toga što me niko nije pitao kako sam. Plakala sam jer sam shvatila da više ne znam ko sam. Gde je nestala ona Emilija koja je volela da piše pesme, koja je sa drugaricama išla na Adu i smejala se do suza? Gde je nestala devojka koja je sanjala o svom stanu, svom miru i svom životu?

Nikola i ja smo zajedno četiri godine. Upoznali smo se na fakultetu u Beogradu, zaljubili se na prvi pogled. On je bio šarmantan, duhovit, uvek spreman na šalu. Ali od kada smo se verili i preselili kod njegovih roditelja u Obrenovac, kao da je neko ugasio svetlo u meni. Njegova porodica je imala pravila za sve: kad se ustaje, kad se jede, kako se razgovara, šta se oblači. Sve što sam radila bilo je pod lupom.

— Emilija, nisi dobro ispeglala Nikoline košulje. — rekla mi je svekrva jedne večeri dok smo gledale seriju. — Moraš bolje da paziš na detalje ako hoćeš da budeš prava žena Petrovića.

Nikola nikada nije stao na moju stranu. Uvek bi samo slegnuo ramenima ili rekao: — Ma pusti ih, znaš kakvi su moji.

Ali ja nisam mogla više da pustim. Svaki dan sam osećala kako nestajem. Počela sam da gubim apetit, nisam mogla da spavam. Moja mama me je zvala svakog dana i pitala: — Kako si, dete? Da li si srećna?

Lagala sam je. Govorila sam da jesam, jer nisam želela da brinem roditelje. Ali istina je bila da sam bila zarobljena.

Jednog dana, dok sam šetala do prodavnice po još jedno pakovanje brašna (jer palačinke nisu bile dovoljno tanke), srela sam svoju staru drugaricu Anu. Pogledala me je pravo u oči i rekla: — Emilija, ti više nisi ona ista devojka. Šta ti se desilo?

Tada mi je prvi put palo na pamet: šta ako pobegnem? Šta ako ostavim sve ovo iza sebe?

Te noći nisam mogla da spavam. Nikola je hrkao pored mene, a ja sam gledala u plafon i razmišljala o svom životu. Da li ću ovako živeti zauvek? Da li ću zauvek biti „ona koja pravi palačinke“?

Sledećeg jutra ustala sam ranije nego obično. Spakovala sam nekoliko stvari u ranac: stare pesme koje sam pisala, fotografiju sa roditeljima i omiljenu knjigu. Ostavila sam Nikoli poruku: „Žao mi je, ali moram da pronađem sebe.“

Izašla sam iz kuće tiho kao senka. Srce mi je lupalo kao ludo dok sam prolazila pored Nikoline majke koja je već spremala kafu. Nisam se okrenula.

Vratila sam se kod svojih roditelja u Smederevo. Mama me je zagrlila tako jako da nisam mogla da dišem. Tata nije rekao ništa, samo mi je doneo čaj i seo pored mene.

Prvih dana nisam izlazila iz sobe. Plašila sam se osude komšiluka, plašila sam se Nikole i njegove porodice. Telefon mi je zvonio stalno — poruke od Nikole: „Vrati se“, „Kako si mogla ovo da uradiš?“, „Sramota“. Njegova sestra mi je poslala poruku: „Nikada nećeš biti deo naše porodice.“

Ali onda su počele da stižu poruke od mojih drugarica: „Bravo, Emi!“, „Ponosne smo na tebe!“, „Dođi na kafu!“

Počela sam ponovo da pišem pesme. Prijavila sam se za posao u lokalnoj biblioteci. Prvi put posle mnogo vremena osetila sam mir.

Nekoliko meseci kasnije srela sam Nikolu u Beogradu. Bio je bled i nervozan.

— Zašto si otišla? — pitao me je tiho.

— Zato što nisam želela da budem nečija senka — odgovorila sam.

Nije rekao ništa više. Samo je slegnuo ramenima i otišao.

Danas živim sama u malom stanu u Smederevu. Radim ono što volim, viđam se sa prijateljima i konačno dišem punim plućima.

Ponekad se zapitam: Da li sam pogrešila što sam pobegla? Da li žena u Srbiji ima pravo da bira svoj put ili mora zauvek da služi tuđim očekivanjima? Šta vi mislite — koliko nas još živi tuđi život umesto svog?