Majčina hrabrost na klupi u Tašmajdanskom parku
„Izvini, ali mislim da nije prikladno da to radiš ovde, pred svima,“ začula sam glas iznad sebe dok sam držala Milicu privijenu uz grudi. Pogledala sam gore – ispred mene je stajala žena u pedesetim, stroga lica, ruku prekrštenih preko grudi. Sunce je peklo, a park je bio pun dece, roditelja, starijih ljudi koji su šetali ili sedeli na klupama. Milica je sisala spokojno, nesvesna tenzije koja se upravo stvorila.
„Izvinite?“ pitala sam zbunjeno, pokušavajući da ostanem smirena. Srce mi je ubrzano kucalo. Osećala sam se kao da sam uhvaćena u nečemu zabranjenom, iako sam znala da nisam uradila ništa loše.
„Pa… ima ovde dece. I muškaraca. Nije lepo da to radite javno. Mogli biste da odete u toalet ili bar da se pokrijete,“ nastavila je žena, sada još glasnije. Nekoliko ljudi je okrenulo glave prema nama. Osetila sam kako mi obrazi gore od stida i besa.
„Gospođo,“ odgovorila sam tiho ali odlučno, „moje dete ima pravo da jede kad je gladno, baš kao i svako drugo dete ovde. Neću je hraniti u prljavom toaletu niti ću se skrivati zato što nekome smeta ono što je prirodno.“
Žena je prevrnula očima i odmahnula rukom. „Danas svako misli da može sve! Nema više stida ni poštovanja!“
U tom trenutku, jedna mlada mama sa susedne klupe ustala je i prišla mi. „Bravo, svaka čast! I ja dojim svog sina ovde svaki dan. Ne treba da se krijemo!“ rekla je glasno, tako da svi čuju.
Žena je besno odšetala, a ja sam osetila kako mi se grlo steže od suza – ne od tuge, već od olakšanja i zahvalnosti što nisam sama.
Kasnije tog dana, dok sam šetala kući sa Milicom u kolicima, nisam mogla da izbacim iz glave taj osećaj srama koji me preplavio pred nepoznatim ljudima. Uveče sam sela za sto sa mužem Markom i ispričala mu šta se dogodilo.
„Ne mogu da verujem!“ uzviknuo je Marko. „Pa zar smo toliko nazadni? Zar treba da se stidimo što hranimo svoju decu?“
Njegova podrška mi je značila sve. Ali nisam mogla da ne razmišljam o tome koliko nas majki svakodnevno prolazi kroz slične situacije – na autobuskim stanicama, u čekaonicama domova zdravlja, u kafićima… Uvek neko ima nešto da kaže.
Te noći sam odlučila da napišem objavu na Fejsbuku: „Danas sam doživela neprijatnost jer sam dojila svoju bebu u parku. Da li stvarno živimo u društvu gde je prirodno nešto čega treba da se stidimo? Drage mame, ne dozvolite nikome da vas postidi zbog toga što volite i hranite svoje dete!“
Nisam očekivala ništa posebno. Ali do jutra, objava je imala više od 500 lajkova i desetine komentara – podrške, ali i osude.
„Bravo! Tako treba!“ pisale su žene iz cele Srbije.
„Nije mesto za to na javnom mestu!“ pisali su drugi.
Čitala sam komentare sa suzama u očima – ponekad od besa, ponekad od zahvalnosti. Jedna poruka posebno me pogodila: „I ja sam doživela isto prošle godine u Novom Sadu. Plakala sam ceo dan. Hvala ti što si progovorila!“
Sledećih dana priča se širila – zvali su me iz lokalne televizije da gostujem u emisiji o pravima majki. Marko me bodrio: „Pokaži im koliko si jaka!“
Ali nije sve bilo lako ni kod kuće. Moja svekrva Ljiljana nije bila oduševljena mojom izloženošću.
„Ne moraš baš sve da deliš javno,“ rekla mi je dok smo pile kafu. „Znaš kako ljudi umeju da budu zli. A i… možda nije lepo baš svuda dojiti dete.“
Pogledala sam je pravo u oči: „Ljiljana, znam da si odrasla u drugo vreme, ali danas žene imaju pravo da biraju kako će biti majke. Neću dozvoliti da me iko postidi zbog toga što radim ono što je najbolje za Milicu.“
Nije odgovorila ništa, ali sam videla zabrinutost na njenom licu.
U danima koji su sledili, dobila sam mnogo poruka – neke su bile pune podrške i ljubavi, druge su bile uvredljive i pune osude. Jedna žena iz Kragujevca mi je napisala: „Zahvaljujući tebi skupile smo hrabrost i organizovale grupu za podršku dojenju u našem gradu!“
Ali bilo je i onih koji su me nazivali pogrdnim imenima, optuživali me za nevaspitanje i tražili da se povučem iz javnosti.
Jedne večeri, dok sam uspavljivala Milicu, razmišljala sam o svemu što se dogodilo poslednjih dana. Da li sam pogrešila što sam progovorila? Da li bi bilo lakše ćutati i povući se?
Ali onda bih pogledala Milicu – njene male ruke koje me grle dok jede, njene oči pune poverenja – i znala bih odgovor.
Sutradan sam otišla ponovo u park. Ovog puta nisam bila sama – sa mnom su bile još tri mame iz kraja koje su došle sa svojim bebama. Sedele smo zajedno na klupi, pričale o svakodnevnim brigama i smejale se dok su naše bebe sisale ili spavale.
Niko nam nije prišao sa zamerkom.
Možda smo napravile mali korak za nas same, ali veliki za sve mame koje će sutra sesti na tu istu klupu.
Ponekad se pitam: Da li će naše ćerke jednog dana morati da vode iste bitke kao mi? Ili ćemo im ostaviti svet u kojem će moći slobodno da budu ono što jesu?
Šta vi mislite – gde prestaje tuđa sloboda a počinje pravo majke i deteta na ljubav i bliskost?