Preživeli smo sve, ali naša ćerka odrasta sama: Ispovest jedne majke iz Srbije

„Mama, zašto ja nemam brata ili sestru kao svi iz razreda?“ Milica me gleda krupnim očima dok se u dnevnoj sobi čuje tiho zujanje televizora. Zastajem sa peglanjem, srce mi preskoči. Znam da ovo pitanje dolazi, ali svaki put me preseče kao prvi put. „Zato što si ti naša posebna devojčica,“ pokušavam da se nasmešim, ali ona ne odustaje. „Ali meni je dosadno, svi idu kod braće i sestara, a ja sam sama.“

U tom trenutku, kao da mi se ceo život prevrne pred očima. Zovem se Jelena Petrović, imam 41 godinu i živim u Novom Sadu. Oduvek sam sanjala veliku porodicu – kao dete iz Srema, odrasla sam sa dva brata i sestrom, u kući punoj graje, svađa i pomirenja. Moj muž Marko je iz Subotice, jedinac, povučen i tih. Kada smo se venčali, dogovorili smo se: bar dvoje dece, možda troje, da kuća bude puna.

Ali život ne pita za planove. Prve godine braka prošle su u nadi – svaki mesec nova nada, pa razočaranje. Onda su krenule pretrage, lekari, redovi u državnoj bolnici na Limanu, pa privatne klinike. „Jelena, imaš policistične jajnike, šanse su male,“ rekla mi je doktorka Stojanović bez mnogo uvijanja. Marko me držao za ruku dok sam plakala u kolima ispred bolnice.

„Nećemo odustati,“ rekao je tada. I nismo. Prošli smo kroz četiri pokušaja vantelesne oplodnje. Prvi neuspeh – šok. Drugi – tuga. Treći – već sam bila na ivici snage. Četvrti put sam zatrudnela. Milica je rođena u proleće 2010. godine, mala i krhka, ali najlepše stvorenje koje sam ikada videla.

Mislila sam da će tada sve biti lako. Ali nije bilo tako. Prvih godina bila sam toliko srećna da nisam ni razmišljala o drugom detetu. Onda su krenula pitanja – prvo od svekrve: „Jelena, kad će drugo? Milica mora imati društvo!“ Osećala sam pritisak sa svih strana – komšinice na stepeništu, koleginice na poslu u školi: „Jedno dete? Pa to nije porodica!“

Pokušavali smo još dve godine. Još dva neuspešna pokušaja vantelesne oplodnje. Novac nam je nestajao, Marko je radio prekovremeno kao vozač kamiona, ja sam uzimala privatne časove engleskog da skupimo za lekove i preglede. Svaki neuspeh bio je kao kamen oko vrata.

Jednog dana Marko je došao kući kasno i tiho rekao: „Jeco, možda je vreme da stanemo? Milica nam je dar od Boga.“ Pogledala sam ga kroz suze: „A šta ako ona ostane sama kad nas ne bude? Ko će joj biti podrška?“ On je ćutao dugo, a onda samo rekao: „Biće joj dobro dok smo mi tu.“

Porodične svađe su počele baš tada. Moja majka je dolazila iz Rume i stalno mi govorila: „Ne smeš odustati! Ja sam rodila četvoro!“ Svekrva je bila još gora: „Možda si ti kriva što ne možeš više? Možda nisi dovoljno pazila na sebe?“ Svaka reč me sekla dublje nego igla na terapiji.

Milica je rasla sama. Gledala sam je kako sedi sama u parku dok druga deca trče sa braćom i sestrama. Ponekad bi došla uplakana: „Mama, niko neće da se igra sa mnom jer nemam brata ili sestru.“ Srce mi se kidalo svaki put.

Marko je pokušavao da bude jak stub porodice, ali i njega su lomile reči njegove majke: „Sine, vidi komšiju Jovana – troje dece! A ti?“ Jednom je bacio tanjir o zid i viknuo: „Dosta više! Jelena nije kriva!“

Na poslu su me koleginice gledale sažaljivo: „Jelena, pa zar nisi probala kod onog travara iz Bačke Palanke? Kažu da pomaže.“ Bila sam spremna na sve – pila sam čajeve od virka i konopljike, išla kod bioenergetičara u Futogu, molila se u manastiru Kovilj.

Ali drugo dete nije dolazilo.

Vremenom smo se pomirili sa sudbinom. Ali rana nije zarasla. Milica je sada tinejdžerka – pametna, dobra devojčica, ali povučena i često usamljena. Gledam je kako sedi za kompjuterom i piše pesme o samoći.

Jednog dana došla je iz škole uplakana jer su joj deca rekla: „Ti si razmažena jedinica!“ Pokušala sam da joj objasnim da nije kriva ni ona ni mi. Ali osećam krivicu svakog dana.

Porodična okupljanja su posebna muka – svi pričaju o svojim velikim porodicama, deca trče po dvorištu kod tetke Mire u Sremskim Karlovcima, a Milica sedi uz mene i gleda u pod.

Ponekad noću ležim budna i pitam se: Da li sam mogla više? Da li sam trebala ranije da krenem sa lečenjem? Da li sam trebala da ignorišem komentare okoline ili da ih poslušam?

Marko me teši: „Jeco, imamo našu Milicu i to je dovoljno.“ Ali znam da i njega boli kada vidi kako Milica gleda slike svojih drugarica sa braćom i sestrama na Instagramu.

Nedavno me pitala: „Mama, hoćeš li mi roditi brata ili sestru?“ Nisam imala snage da joj kažem istinu – da više ne mogu ni fizički ni psihički kroz sve to ponovo.

Ponekad pomislim na usvajanje – ali Marko nije za to. Kaže: „Ne bih mogao voleti tuđe dete kao svoje.“ I tu se završava svaka rasprava.

Ostali smo nas troje – mala porodica u velikom gradu punom buke i tuđih mišljenja.

I dalje me boli kada vidim praznu dečju sobu koju smo spremili za drugo dete koje nikada nije došlo.

Ali naučila sam da cenim ono što imam – Milicu koja me svakog jutra zagrli i kaže: „Volim te najviše na svetu.“ Marko koji mi skuha kafu kad vidi da sam tužna.

Možda nismo velika porodica kakvu sam sanjala kao devojčica iz Srema, ali smo porodica koja se voli uprkos svemu što nas je snašlo.

Ipak, često se pitam – koliko nas oblikuje ono što nemamo? Da li je moguće biti potpuno srećan kada znaš da tvoje dete raste samo? Da li ste vi nekada imali sličnu dilemu ili osećaj krivice zbog stvari na koje niste mogli da utičete?