Kad je baka izabrala unuče: Priča o razočaranju i nepravdi u porodici
„Ne mogu, Dušane, stvarno ne mogu više. Umorna sam, leđa me ubijaju, a i srce mi nije kao pre. Volela bih da mogu da vam pomognem oko male Milice, ali jednostavno nemam snage.“
Te reči moje svekrve, gospođe Ljiljane, odzvanjale su mi u glavi dok sam sedela na podu dnevne sobe, ljuljajući Milicu koja je plakala već treći sat zaredom. Dušan je bio na poslu, a ja sama, iscrpljena i sa podočnjacima do brade, pokušavala sam da se setim kada sam poslednji put spavala duže od dva sata u komadu. Svekrva je dolazila jednom nedeljno, donosila supu i kolače, sedela desetak minuta i odlazila uz izgovore o umoru i bolovima.
Ali onda se desilo ono što nisam očekivala. Njena ćerka, Dušanova sestra Ivana, rodila je sina. I odjednom, kao da je neko upalio svetlo u Ljiljaninom životu. Svakog dana je bila kod Ivane, nosila kese iz prodavnice, kuvala ručak, šetala bebu po parku. Na društvenim mrežama su se nizale slike: „Baka Ljiljana i mali Vuk“, „Prva šetnja sa bakom“, „Baka čuva svog mezimca“.
Gledala sam te slike sa knedlom u grlu. Milica je sedela pored mene na podu i pokušavala da složi kocke. Pitala sam se: „Zar ona nije isto tako njena unuka? Zar nije zaslužila istu ljubav?“
Jednog popodneva, dok sam presvlačila Milicu, zazvonio je telefon. Bio je to Dušan.
„Jelena, mama kaže da ne može ni ove nedelje da dođe. Kaže da je kod Ivane, Vuk ima grčeve.“
Nisam mogla više da izdržim.
„Dušane, a šta je sa Milicom? Zar ona nije imala grčeve? Gde je tada bila tvoja mama?“
Dušan je ćutao. Znao je odgovor, ali nije imao snage da ga izgovori.
Te noći nisam mogla da spavam. U glavi su mi se vrteli razgovori sa svekrvom: „Ti si dobra majka, Jelena, snaći ćeš se ti.“ Ili: „Ivana je osetljivija, znaš kakva je ona.“
Sutradan sam rešila da odem kod Ljiljane. Milica i ja smo se spremile i otišle do njenog stana. Otvorila nam je vrata u kecelji, miris supice širio se hodnikom.
„Jao, Jelena! Nisi najavila dolazak… Evo baš spremam ručak za Ivanu i Vuka.“
Pogledala sam je pravo u oči.
„Ljiljana, moram nešto da vas pitam. Zašto Milica nije dobila istu pažnju kao Vuk? Zar nije ona isto vaše unuče?“
Zbunila se, pogledala u pod.
„Jelena… Znaš kako… Ivana mi je ćerka. Ona nema nikog osim mene. Ti imaš svoju mamu…“
„Ali Milica nema drugu baku! Moja mama je umrla pre dve godine! Vi ste joj jedina baka.“
Ćutala je dugo. Onda je samo slegla ramenima.
„Ne znam šta da ti kažem…“
Vratile smo se kući tiho. Milica je zaspala na mojim rukama. Osećala sam se izdano, povređeno, kao da sam ja kriva što nisam ćerka već snaja.
Dani su prolazili. Ljiljana nas je sve ređe zvala. Dušan se povukao u sebe. Počeli smo da se svađamo zbog sitnica – oko pelena, oko toga ko će ustati noću kad Milica plače.
Jedne večeri, dok smo sedeli za stolom u tišini, Dušan je rekao:
„Jelena… Možda bi trebalo da prestanemo da očekujemo nešto od nje. Možda nikad neće biti baka kakvu smo želeli za Milicu.“
Pogledala sam ga kroz suze.
„A šta ćemo reći Milici kad poraste? Kad vidi slike bake sa Vukom? Kad nas pita zašto nju baka nije volela isto?“
Nije imao odgovor.
Vreme je prolazilo. Naučila sam da budem sama sebi oslonac. Pronašla sam snagu u sebi za koju nisam znala da postoji. Milica je rasla okružena ljubavlju mene i Dušana, ali praznina koju je ostavila Ljiljanina ravnodušnost nije nestajala.
Na Ivaninom rođendanu srele smo se svi zajedno. Ljiljana je držala Vuka u naručju i smejala se glasno. Milica joj je prišla sa crtežom koji joj je nacrtala u vrtiću.
„Bako, ovo je za tebe!“
Ljiljana ga je uzela i nehajno ostavila na sto pored tanjira.
Te večeri sam plakala dugo nakon što su svi zaspali.
Ponekad se pitam – koliko nas ima koji smo morali da prihvatimo da nismo ničiji favorit? Da li ljubav treba da se deli ili bira? I šta ostaje deci koja nisu izabrana?