Savršenstvo koje ne postoji: Priča iz automobila

— Ako misliš da ne znaš da voziš, bolje da si ostala kod kuće! — viknula je svekrva iz zadnjeg sedišta, dok sam pokušavala da se saberem na kružnom toku kod Autokomande. Ruke su mi se tresle na volanu, a srce mi je tuklo kao da će iskočiti iz grudi. Moj muž Marko je ćutao, gledao kroz prozor, kao da ga se sve ovo ne tiče. Svekru je bilo neprijatno, ali nije rekao ni reč.

— Ako vam smeta kako vozim, slobodno pozovite tu vašu savršenu snaju, možda ona ima vremena da vas vozi do stanice — izletelo mi je, glasom koji nisam prepoznala. U tom trenutku sam naglo zakočila i zaustavila auto pored trotoara.

Tišina. Samo zvuk automobila koji prolaze i moj ubrzani dah. Svekrva me je gledala kao da sam poludela.

— Ne moraš da budeš drska, Milice — rekla je tiho, ali dovoljno glasno da me zaboli.

Pogledala sam Marka. Ništa. Samo spušten pogled. U tom trenutku sam shvatila koliko sam sama.

Moja priča sa Markom počela je bajkovito. On je bio najmlađi u porodici Petrović, dvanaest godina mlađi od brata Nenada i osam od sestre Jovane. Kada me je zaprosio, njegovi roditelji su već bili u penziji, navikli na svoj mir i rutinu. Ja sam bila „ona mlada“, „ona što ne zna kako se kuva pasulj“, „ona što nije iz Beograda“. Dolazila sam iz malog mesta kod Kruševca, odrasla sa bakom i dedom, naučena da ćutim i trpim.

Prvi put kad sam došla kod njih na ručak, svekrva me je gledala kao kroz staklo. — A gde ti radiš? — pitala je odmah, bez pozdrava. — U školi sam, predajem srpski — odgovorila sam stidljivo. — Aha… pa dobro, bar nešto — promrmljala je. Taj ton nikada nisam zaboravila.

Godinama kasnije, ništa se nije promenilo. Svaki moj pokušaj da im se približim završavao se komentarima: „Jovana bi to bolje uradila“, „Nenadova žena pravi najbolju gibanicu“, „Zašto ne možeš kao ona?“ Marko je uvek bio između dve vatre. Nikada nije želeo da se zamera roditeljima, a meni je govorio: — Pusti ih, stari su, nisu loši ljudi.

Ali ja sam osećala kako polako nestajem. Svaki put kad bih pokušala da kažem šta mislim, dočekala bi me tišina ili podsmeh. Kada smo dobili ćerku Lenu, nadala sam se da će se nešto promeniti. Ali ni tada nisam bila dovoljno dobra. „Zašto joj ne oblačiš vunene čarape?“, „Zašto joj ne daješ supicu kao što smo mi davali našoj deci?“

Danas su me zamolili da ih odvezem do železničke stanice jer idu kod Nenada u Novi Sad. Marko je rekao: — Ajde, Milice, molim te, znaš da im je teško sa koferima.

I evo nas sada u autu, gde mi svekrva broji svaku grešku dok vozim.

— Milice, nisi trebala ovde da skreneš! —

— Milice, pazi na pešake! —

— Milice, vozi sporije! —

U meni je nešto puklo. Setila sam se svih onih večeri kada sam plakala u kupatilu jer nisam znala kako da im ugodim. Setila sam se kako sam jednom ostavila posao na pola radnog vremena da bih više bila kod kuće i pokušala da budem „bolja snaja“. Setila sam se kako sam ćutala kad su rekli da Lena liči na Markovu sestru „hvala Bogu, a ne na tebe“.

Sada više nisam mogla da ćutim.

— Znate šta? Dosta mi je! Dosta mi je što nikada nisam dovoljno dobra! Ako želite savršenu snaju, pozovite Jovaninu ili Nenadovu ženu! Ja više ne mogu ovako!

Svekrva me je gledala u šoku. Svekru su zadrhtale ruke.

— Milice… — počeo je Marko tiho.

— Ne! — presekla sam ga. — Ili ćete me poštovati ili ću vas ostaviti ovde pa neka vas vozi ko hoće!

Tišina je trajala čitavu večnost. Onda je svekrva prvi put spustila pogled.

— Nismo znali da ti toliko smeta… — rekla je tiho.

— Kako niste znali? — pitala sam kroz suze. — Godinama trpim vaše komentare! Godinama pokušavam da budem deo vaše porodice! Ali nikada nisam bila dovoljno dobra!

Marko me je uhvatio za ruku.

— Milice… izvini…

Svekru su oči bile pune suza.

— Znaš… možda smo stvarno bili prestrogi… Navikli smo na svoje… ali nisi ti kriva…

Svekrva je ćutala. Onda je tiho rekla:

— Hajde vozi dalje… Nećemo više ništa reći.

Ostatak puta prošao je u tišini. Ostavila sam ih na stanici i gledala kako odlaze bez reči.

Vozila sam nazad kući sa osećajem praznine i olakšanja u isto vreme. Prvi put sam rekla šta mislim. Prvi put sam stala iza sebe.

Ali sada se pitam: Da li će ovo nešto promeniti? Da li će me ikada prihvatiti ili ću zauvek biti samo „ona druga“?

Možda nisam savršena snaja, ali zar nije vreme da budem dovoljno dobra baš takva kakva jesam?