Karma na Petoj Kasi: Drama u Maksiju

— Ne mogu da verujem da opet kasnimo, Jovane! — šapnula sam kroz zube, stežući korpu punu jogurta, hleba i deterdženta. Red na petoj kasi u Maksiju bio je duži nego ikad, a moj muž je nervozno premeštao težinu s noge na nogu. Subota je, svi su nervozni, svi žure, ali meni je danas posebno teško. Osećam kako mi srce lupa brže nego što bi trebalo, kao da predosećam nešto što ne mogu da objasnim.

— Smiri se, Milice, nije smak sveta — odgovorio je Jovan, ali sam znala da ga nervira što ga požurujem. Pogledala sam ga ispod oka, a onda se zagledala u ženu ispred nas. Imala je crvenu jaknu i prepoznatljivo kratku frizuru. U trenutku mi se stomak stegao — bila je to Ljiljana, žena zbog koje su moji roditelji izgubili posao pre deset godina.

Nisam mogla da verujem. Ljiljana je bila glavna računovođa u firmi gde su moji roditelji radili. Kada je izbila afera oko pronevere novca, ona je sve svalila na njih. Sećam se kako su moji roditelji plakali te noći, kako su morali da prodaju auto i presele se kod bake na selo. Nikada joj to nisam oprostila.

— Jovane, to je ona — prošaptala sam, ali on nije znao o kome pričam. — Ona zbog koje smo morali da napustimo stan.

Jovan me je pogledao zbunjeno, ali nije stigao ništa da kaže jer je Ljiljana počela da viče na kasirku:

— Kako mislite da nema popusta na ovaj sir? Piše jasno na polici! — vikala je, mašući pakovanjem pred licem mlade kasirke.

Kasirka je pokušavala da joj objasni:

— Gospođo, popust važi samo za članove kluba…

Ljiljana je prekinula:

— Ne zanima me! Zovite šefa! Zovite odmah!

Ljudi u redu su počeli da se meškolje, neko je uzdahnuo, a ja sam osetila kako mi krv navire u lice. Nisam mogla više da ćutim.

— Gospođo Ljiljana — rekla sam glasno, toliko da su svi u redu zastali. — Možda biste mogli da budete malo pristojniji prema ljudima koji samo rade svoj posao.

Ljiljana se okrenula prema meni, oči su joj se suzile:

— Otkud vi znate moje ime?

— Znam vas vrlo dobro. I vi mene znate. Milica Petrović. Moji roditelji su radili za vas.

U tom trenutku nastao je muk. Ljiljana je pocrvenela, pogledala me od glave do pete i pokušala da se nasmeje:

— Ah, Milice… Kako si? Nisam te prepoznala…

— Dobro sam. Ali moji roditelji nisu bili dobro godinama zbog vas. Sećate se?

Jovan me je uhvatio za ruku, pokušavajući da me smiri, ali nisam želela da stanem. Osećala sam kako mi glas drhti od besa i tuge.

— Znate li koliko ste ljudi povredili svojim lažima? — nastavila sam tiše, ali odlučno. — Danas ste opet nepravedni prema nekome ko ne može da vam odgovori.

Ljiljana je pokušala da ignoriše moje reči i nastavila sa kasirkom:

— Samo naplatite šta treba!

Ali kasirka je sada gledala u mene sa zahvalnošću u očima. Ostali ljudi u redu su počeli tiho da komentarišu:

— Tako treba! — šapnuo je stariji gospodin iza mene.

Ljiljana je platila i brzo izašla iz prodavnice, ne pogledavši nikoga. Kasirka mi se zahvalila tiho:

— Hvala vam što ste rekli ono što svi mislimo.

Jovan me je zagrlio dok smo pakovali stvari:

— Znaš, ponosan sam na tebe. Nije lako stati pred takve ljude.

Dok smo izlazili iz Maksija, osećala sam olakšanje ali i tugu. Nije mi bilo lakše zbog onoga što se desilo mojim roditeljima, ali sam prvi put osetila da sam im vratila deo dostojanstva koje im je Ljiljana oduzela.

Kasnije tog dana, dok smo sedeli kod kuće uz kafu, Jovan me je pitao:

— Da li misliš da će joj biti žao?

Pogledala sam kroz prozor u sivilo beogradskog popodneva i rekla:

— Ne znam… Ali možda će sledeći put razmisliti pre nego što povredi nekog drugog.

Ponekad se pitam: Da li zaista postoji pravda za male ljude u ovom gradu? Ili nam ostaje samo nada da će karma kad-tad doći po svoje? Šta vi mislite?