„Zašto baš ja?“ – Priča o žrtvi, porodici i tišini iza zatvorenih vrata

„Alica, zašto ne hraniš baku?“ – pitala me komšinica Mira dok sam izlazila iz prodavnice, noseći kese sa mlekom i hlebom. Pogledala me pravo u oči, onako kako samo žene iz kraja umeju – bez dlake na jeziku, ali sa dozom brige. „Kaže da nije jela tri dana, pa sam joj dala bombone“, dodala je tiše, kao da se stidi što je morala da mi to kaže. U tom trenutku, krv mi je proključala. Nisam ni znala da je baka izašla iz stana, a kamoli da je gladna.

Vratila sam se kući brže nego što sam planirala. Baka je sedela na trosedu, gledala kroz prozor u dvorište i tiho mrmljala sebi u bradu. „Bako, jesi li gladna?“, pitala sam, pokušavajući da prikrijem nervozu. Samo je slegla ramenima. „Nisam htela da te uznemiravam, znam da si umorna kad dođeš s posla.“

Nisam znala šta da kažem. U poslednjih mesec dana, otkako su mi brat Branko i snaja Jelena doveli baku na čuvanje, moj život se pretvorio u niz obaveza koje nisam birala. Branko je rekao: „Alica, znaš da Jelena i ja idemo na more sa decom. Ne možemo baku da vodimo sa sobom, a ti si sama, nemaš decu, možeš da je pričuvaš mesec dana.“

Nisam imala snage da se raspravljam. Znam kako to ide – uvek sam ja ta koja popušta. „Dobro, dovedite je“, rekla sam, iako mi se srce steglo. Nisam želela da baka bude sama, ali nisam želela ni da budem jedina koja brine o njoj.

Prvih nekoliko dana bilo je teško. Baka je zaboravljala gde ostavlja stvari, ponekad nije znala koji je dan. Noću bi ustajala i lutala po stanu. Ja sam radila od jutra do mraka u apoteci, a kad bih došla kući, umesto odmora čekale su me nove brige: kupanje bake, hranjenje, presvlačenje posteljine.

Jedne večeri, dok sam pokušavala da joj dam supu, baka je odgurnula tanjir. „Neću! Gde su moji? Gde je Branko?“ Glas joj je bio slab, ali odlučan. „Bako, Branko je na moru sa decom. Ja sam ovde s tobom.“

Pogledala me tužno. „Znam ja zašto su me ostavili kod tebe. Ti si dobra duša, ali nisi njihova krv.“

Te reči su me presekle kao nož. Oduvek sam znala da me baka voli manje od Branka – on je bio njen mezimac. Ja sam bila ćerka njenog drugog sina, koji je poginuo u nesreći kad sam imala pet godina. Odrasla sam uz baku i dedu, ali nikad nisam bila „njeno dete“.

Sutradan sam pozvala Branka. „Branko, baka pita za vas svaki dan. Ne mogu više sama.“ On je uzdahnuo: „Alica, znaš kakva je situacija. Deca su mala, Jelena ne može sve sama… A ti si ionako sama.“

Zar to što nemam muža i decu znači da treba sve da padne na mene? Da li sam manje vredna zato što nisam osnovala porodicu?

Dani su prolazili sporo. Komšinica Mira mi je povremeno donosila supu ili kolače za baku. Ponekad bi sela sa mnom na klupu ispred zgrade.

„Znaš li ti koliko žena iz kraja čuva svoje roditelje ili muževe? Niko ne pita kako nam je“, rekla mi je jednom prilikom.

„A šta ako ne mogu više? Šta ako puknem?“ pitala sam je.

„Onda ćeš reći sebi da si uradila sve što si mogla. I to je dovoljno.“

Jedne noći baka se probudila i počela da plače. „Hoću kući! Hoću kod Branka!“ Držala sam je za ruku dok nije zaspala.

Sledećeg jutra otišla sam kod lekara po uput za gerijatrijsku sestru – nisam više mogla sama. Kad sam javila Branku, naljutio se: „Kako možeš tako? Pa to je naša baka!“

„Naša? Ili samo moja kad treba neko da se žrtvuje?“

Posle toga nismo pričali nedeljama.

Baka je polako kopnela pred mojim očima. Jednog dana nije htela ni vodu da pije. Sedela sam pored nje i plakala.

„Nemoj plakati, dete moje“, šapnula mi je tiho. „Ti si jedina koja me nije ostavila.“

Kad je baka umrla, Branko i Jelena su došli na sahranu kao gosti iz daleka. Posle toga su otišli svojim putem.

Ostala sam sama u stanu punom uspomena i tišine.

Ponekad se pitam: Da li sam pogrešila što sam pristala? Da li porodica znači žrtvu samo jednog člana? I koliko još nas ćuti dok nosi teret koji nije birala?