Dala si mi jalovu parcelu – ništa ovde ne raste!

„Jelena, ovo nije fer! Dala si mi jalovu parcelu – ništa ovde ne raste! Pogledaj, ni paradajz ni paprika, samo korov!“, vikala je moja sestra Milica dok je stajala na ivici naše zajedničke bašte, znojna i blatnjava, sa rukama punim uvelih biljaka.

Stajala sam nasuprot nje, držeći motiku, i gledala kako joj suze klize niz obraze. U meni se sve kidalo – tuga zbog majčine smrti još nije popustila, a sada se i ovo nadvilo nad nas. „Milice, znaš da nismo birale parcele. Mama je tako ostavila u testamentu. Tvoja je do puta, moja do ograde. Ne mogu sada da menjam.“

„Lako je tebi da kažeš! Tvoja parcela je uvek bila bolja, sunčanija. Mama je znala šta radi. Meni je ostavila ovu rupu jer sam bila neposlušna!“, grcala je Milica.

Zastala sam. Uvek je imala osećaj da je manje voljena. Sećam se kako je kao mala bežala iz kuće kad bi mama povisila ton. Ja sam bila „dobra ćerka“, ona „problematična“. Ali sada, kad su ostale samo dve parcele i dve sestre, sve te stare rane su isplivale na površinu.

„Milice, nije istina. Mama te volela isto kao i mene. Znaš da je poslednjih meseci stalno pričala kako si joj ti bila oslonac kad sam ja otišla u Beograd na studije. Ne mogu da menjam parcele, već sam zasadila sve što imam. Ako hoćeš, mogu da ti pomognem oko tvoje.“

„Ne treba mi tvoja pomoć! Hoću pravdu! Hoću ono što mi pripada!“, viknula je i bacila rukavice na zemlju.

Te noći nisam mogla da spavam. U glavi su mi odzvanjale njene reči: „Mama te više volela.“ Da li je to istina? Da li sam zaista imala više sreće? Moja parcela jeste bolja – sunce je obasjava ceo dan, zemlja je rahla i plodna. Milicina parcela je u senci stare trešnje, zemlja tvrda, puna kamenja. Znam da bi mama volela da se dogovorimo, ali kako kad svaka od nas vuče svoju bol?

Sutradan sam otišla do bašte ranije nego obično. Milica je već bila tamo, sedela na panju i gledala u prazno. Prišla sam tiho.

„Znaš…“, počela sam nesigurno, „možda bismo mogle zajedno da radimo na tvojoj parceli. Možda možemo da donesemo novu zemlju, da izvadimo kamenje…“

Pogledala me je crvenih očiju: „Zašto bi sad pomagala? Da se osećaš bolje? Ili da mi pokažeš kako si ti uvek bolja?“

Osetila sam knedlu u grlu. „Ne želim da se takmičimo. Samo želim da obe budemo srećne. Zajedno smo odrasle ovde, zajedno smo sad ostale same.“

Milica je ćutala dugo, a onda tiho rekla: „Znaš li ti kako je bilo gledati tebe kako odlaziš na fakultet dok sam ja ostajala ovde s mamom? Kako sam svako veče slušala njene uzdahe i gledala kako gleda tvoje slike? Ja sam bila ta koja je čistila kuću, išla po lekove… A sada mi ostavlja ovu jalovu zemlju.“

Nisam znala šta da kažem. Osećala sam krivicu i bes istovremeno – krivicu što sam otišla, bes što me sada krivi za nešto što nisam birala.

„Milice…“, pokušala sam opet, „znam da ti nije bilo lako. Ali ni meni nije bilo lako tamo sama u Beogradu. Mama mi je stalno slala poruke kako si ti njena snaga ovde. Nikada nije rekla ništa loše o tebi.“

„Ali nije ni rekla ništa lepo kad si ti tu!“, prekinula me je.

Tada sam shvatila – nije reč o parceli. Reč je o svemu što smo prećutale godinama.

Dani su prolazili, a napetost među nama nije jenjavala. Komšije su počele da šapuću: „Opet se sestre svađaju zbog zemlje.“ Neki su stali na moju stranu: „Jelena je uvek bila vredna.“ Drugi su branili Milicu: „Njoj je najteže bilo s majkom.“

Jednog dana došla sam do bašte i zatekla Milicu kako pokušava da iskopa kamen iz zemlje. Ruke su joj bile krvave.

„Stani! Povredićeš se!“, povikala sam i potrčala ka njoj.

Pogledala me je očima punim bola: „Zašto uvek mora sve biti teško za mene?“

Tada sam sela pored nje i prvi put posle mnogo godina zaplakala pred njom.

„Ne znam… Možda zato što nikada nismo znale kako da budemo tu jedna za drugu. Možda zato što smo obe želele majčinu ljubav na svoj način.“

Milica me je zagrlila kao kad smo bile deca.

Te večeri smo zajedno čistile njenu parcelu. Donela sam džakove zemlje iz svog dvorišta, ona je donela sadnice koje joj je dala komšinica Mara. Prvi put posle dugo vremena radile smo zajedno.

Ali pitanje parcele ostalo je otvoreno među nama – kao rana koja nikada ne zarasta do kraja.

Sada sedim na klupi pored bašte i gledam kako sunce zalazi iza stare trešnje. Pitam se: Da li nas zaista deli samo parče zemlje ili mnogo više od toga? Da li ćemo ikada moći da oprostimo jedna drugoj sve ono što nismo rekle?