Svake subote idem kod tašte i tasta da gradim šupu – ali ono što sam otkrio o svom šuraku promenilo je sve

„Ajde, Savo, požuri! Marko je već stigao, a mama je spremila pitu sa sirom!“, viče Milica dok zatvara vrata stana. Subota je, sedam ujutru, a ja već osećam bol u leđima samo pri pomisli na još jedan dan kod njenih roditelja u Grockoj. Svake subote ista priča: vozimo se sat vremena, radimo kao volovi, a kući se vraćamo sa teglicom ajvara ili par jaja.

„Milice, znaš da bih radije spavao do podne nego išao da kopam temelje za šupu koju niko neće koristiti“, promrmljam dok ubacujem alat u gepek. Ona me pogleda onim pogledom koji ne trpi raspravu. „To su moji roditelji. Pomagaćemo dok ne završimo. Nije valjda toliko strašno?“

Nije strašno, ali je besmisleno. Ipak, ćutim. Znam da joj to znači. Kad stignemo, Marko nas već čeka ispred kapije, nasmejan do ušiju. „Evo vas! Ajde, Savo, danas ćemo završiti zidanje!“, tapše me po ramenu kao da smo najbolji drugari. Nikad mi nije bilo jasno zašto je toliko zagrejan za ovu šupu. On živi u stanu na Novom Beogradu, nema ni baštu ni dvorište.

Radimo satima. Marko i ja nosimo blokove, tast komanduje, Milica i njena mama razvlače kablove za produžni i donose limunadu. Sunce prži, znoj mi se sliva niz leđa. U jednom trenutku Marko mi šapne: „Ajde da napravimo pauzu iza šupe.“ Klimnem glavom, zahvalan na predahu.

Sedimo na panju, Marko vadi cigaretu i zapali. „Savo, znaš li ti šta znači imati svoje mesto? Svoju slobodu?“ Gledam ga zbunjeno. „Šta ti fali? Imaš dobar posao, ženu, stan…“ On se nasmeje gorko. „To ti misliš.“

Ćutimo neko vreme. Osećam da želi nešto da mi kaže, ali ne znam šta. Vraćamo se poslu. Uveče, dok pijemo rakiju na terasi, tast priča o tome kako će šupa biti korisna za alat i zimnicu. Marko klima glavom, ali ga uhvatim kako krišom gleda prema šupi.

Sledeće subote opet isto. Ovog puta Marko dolazi ranije i zove me da mu pomognem oko vrata na šupi. „Moraju biti dupla, znaš… zbog sigurnosti“, kaže mi tiho. „Ko će da krade motiku?“, pitam ga kroz smeh. On se ne smeje.

Nedelju dana kasnije dolazim sam jer je Milica ostala kod kuće zbog temperature. Marko me dočekuje nervozan. „Savo, možeš li da mi pomogneš oko police unutra? Moram nešto da ostavim.“ Unutra je već postavio sto i stolicu, a u uglu vidim staru gitaru i nekoliko knjiga.

„Šta je ovo?“, pitam ga zbunjeno.

Marko spušta pogled. „Ovo je moj kutak. Ovde dolazim kad više ne mogu da izdržim kod kuće.“

Gledam ga u neverici. „Zbog čega?“

„Zbog svega! Zbog posla koji mrzim, žene koja me ne razume, dece koja viču… Ovde sam slobodan. Ovde mogu da budem ono što jesam.“

Tišina nas preseca kao nož. Osećam kako mi se steže grlo. Nikad nisam razmišljao o tome šta drugi nose u sebi.

Te večeri, kad se vratim kući, Milica me pita kako je bilo.

„Dobro“, kažem kratko.

Ali nije dobro. Ne mogu da prestanem da mislim o Marku i njegovoj potrebi za begom. Počinjem da primećujem sitnice: kako tast viče na njega zbog svake sitnice, kako tašta prevrće očima kad kasni na ručak, kako mu žena šalje poruke svaka dva minuta.

Sledeće subote Marko me čeka iza šupe sa dve limenke piva.

„Savo… Hvala ti što ćutiš.“

„Nema na čemu“, kažem tiho.

On pogleda u daljinu: „Znaš li ti koliko puta sam poželeo da nestanem? Da niko ne zna gde sam?“

Ne znam šta da kažem. Osećam krivicu što sam ga osuđivao što voli ove subote.

Vremenom počinjem drugačije da gledam na sve to. Shvatam koliko ljudi oko mene nose svoje terete i koliko malo znamo jedni o drugima.

Jednog dana Milica me pita: „Zašto si odjednom postao blizak sa Markom?“

Slegnem ramenima: „Možda zato što sam konačno shvatio koliko nam svima treba mesto gde možemo da budemo svoji.“

Ponekad se pitam – koliko nas zapravo živi tuđe živote samo zato što se to od nas očekuje? I koliko nas ima hrabrosti da sebi priznamo šta nam zaista treba?