Ovo je moja priča o tome kako sam, posle svega što sam prošla, izabrala da praznike slavim sa bivšom snajkom, a ne sa sadašnjom ženom svog sina. Pišem o razočaranju u sopstveno dete, o tome šta znači prava bliskost i zahvalnost, i o tome kako porodica nije uvek ono što očekujemo. Možda će vas moja odluka iznenaditi, ali ne stidim se ni jednog trenutka.
Ovo je priča o meni, Jovani, ženi koja je godinama gradila porodicu i odnose sa svekrvom, sve dok jedna rečenica nije poljuljala sve što sam mislila da znam o ljubavi i prihvatanju. Kada je sestra mog muža, Milica, ostala trudna, u našoj porodici je izbio tihi rat oko toga ko su „prava“ unučad. Osećaj odbačenosti, borba za dostojanstvo i istinu o ljubavi prema deci – to je ono što me je nateralo da preispitam sve vrednosti i odnose u svom životu.
Od prvog trenutka kada sam podigla glas na svoju majku zbog njenog pogrešnog shvatanja naše porodične dinamike, moj život se promenio. Ova priča je o tome kako sam, između ljubavi prema detetu i poštovanja prema roditeljima, morala da biram istinu i otvoren razgovor. Da li je briga o unucima zaista žrtva ili privilegija – i zašto se u Srbiji toliko teško o tome govori?
