„Slušaj pažljivo, dragi moj dečače…“ promrmljao je otac, njegov glas jedva čujan. Svaki dah bio je borba. Bolest je bila neumoljiva, kradući mu vitalnost iz dana u dan. Ležao je u slabo osvetljenoj sobi, krhak i umoran. Za Marka, izgledao je kao senka snažnog čoveka kojeg je nekada poznavao. Njegov otac je uvek bio stub snage, pun života i smeha. Ali sada… „Sine, molim te, ne napuštaj Nikolu… Potreban mu je neko ko će brinuti o njemu. On je drugačiji od ostalih…“