Odrastajući, uvek sam verovala da je ljubav temelj svake veze, dok je sve ostalo sekundarno. Udala sam se mlada, još dok sam bila na fakultetu. Moj muž, Marko, bio je kolega student. Nije dolazio iz bogate porodice, ali ja sam imala svoj stan, poklon od pokojne bake. Duboko sam volela Marka i ništa drugo nije bilo važno.
Moj odnos sa tastom je oduvek bio delikatan balans. On je pristojan čovek—vredan, direktan i podržavajući. Verujem da me poštuje. Međutim, postoji jedan aspekt njegove ličnosti koji mi je izazovan: njegova sklonost da se lako uvredi. Trebalo mi je neko vreme da to shvatim. Na početku mog braka, naučio sam to na teži način.
Sa 40 godina, i dalje živim sa svojim prezaštitničkim ocem. Žudim za nezavisnošću i sopstvenim životom, ali osećaj krivice zbog ostavljanja oca samog me vezuje za život koji nikada nisam zamišljao za sebe. Iako sanjam o osnivanju porodice i uživanju u vikendima sa prijateljima, sve svoje slobodno vreme provodim s njim, bojeći se da ga ne razočaram. Ceo život sam proveo pod njegovim krovom, a oslobađanje deluje nemoguće.
