Ostavljen na rođenju: Nevidljive borbe Ivana

„Zašto ga ostavljate?“, pitala je babica, a majka je samo okrenula glavu. Sećam se tog trenutka, ne zato što sam ga zaista doživeo, već zato što mi je kasnije toliko puta prepričan, kao da je to bio moj prvi greh, a ne njen. Zovem se Ivan. Rođen sam sa retkom bolešću – koža mi je osetljiva, kosti lomljive, a oči plave kao nebo iznad Banata. Majka me je ostavila u porodilištu u Novom Sadu, a otac… za njega nikada nisam ni saznao. Prva slika koju pamtim je hladna soba doma za nezbrinutu decu, miris varikine i vrisak nekog deteta iz susedne sobe.

„Ivane, opet si pocepao pidžamu!“, vikala je vaspitačica Ljiljana, a ja sam pokušavao da sakrijem suze. Deca su me zadirkivala zbog mojih rana i zavoja. „Gle ga, mumija!“, smejao se Marko, a ja sam ćutao, gutao knedlu i gledao kroz prozor, zamišljajući da sam negde daleko, gde niko ne pita zašto sam drugačiji.

Prva hraniteljska porodica bila je kod Milene i Dragana u malom selu kod Sombora. Milena je bila stroga, ali pravedna. Dragan je pio. „Ti si dobar dečko, ali nisi naš“, govorila je Milena dok mi je vezivala zavoj na ruci. Dragan je ćutao, gledao kroz mene kao da sam duh. Njihov sin, Saša, bio je godinu dana stariji od mene. „Ne diraj moje igračke!“, vikao je, a ja sam se povlačio u ćošak. Jedne noći, dok je Dragan vikao na Milenu zbog novca koji su dobijali za mene, shvatio sam da sam samo još jedna cifra u njihovom budžetu.

Nakon dve godine, socijalna radnica, Vesna, došla je po mene. „Ivane, pakuj stvari. Ideš kod nove porodice.“ Nisam pitao zašto. Navikao sam da budem prtljag. Sledeća porodica, Jovanovići iz Pančeva, bila je drugačija. Gospodin Jovanović je bio penzionisani profesor, a gospođa Jovanović je volela da plete. „Ti si sada naš“, govorila je, ali ja nisam verovao. U školi su me deca gledala kao čudo. „Šta ti je to na ruci?“, pitala je Marija iz klupe ispred. „Bolest“, odgovorio sam kratko. „Jel’ boli?“, nastavila je. „Nekad“, rekao sam, i prvi put osetio da me neko zaista sluša.

Godine su prolazile, a ja sam menjao porodice, škole, gradove. Svaki put kad bih se navikao na nekoga, morao sam da idem dalje. Uvek sam nosio istu torbu, iste knjige, iste rane. Najteže mi je padalo kad bih video roditelje kako dolaze po svoju decu na priredbama. Ja sam uvek stajao sam, gledao u vrata, nadajući se da će se pojaviti neko ko liči na mene. Nikada se nisu pojavili.

Sa šesnaest godina, završio sam u domu u Beogradu. Tamo sam upoznao Nemanju, dečka iz Niša, koji je bio moj cimer. „Brate, svi smo mi ovde isti. Niko nas neće, ali bar imamo jedni druge“, govorio je. Prvi put sam osetio pripadnost. Ipak, noću bih često plakao, pitajući se šta sam to skrivio da me niko ne želi.

Jednog dana, dok sam sedeo u parku ispred doma, prišla mi je žena u crvenom kaputu. „Ti si Ivan, zar ne?“, pitala je. Klimnuo sam glavom. „Ja sam tvoja tetka, sestra tvoje majke.“ Srce mi je preskočilo. „Zašto ste tek sada došli?“, pitao sam, glasom punim gorčine. „Nisam znala… Tvoja majka je umrla prošle godine. Ostavila mi je pismo za tebe.“ Drhtavim rukama sam otvorio kovertu. „Ivane, oprosti mi. Nisam znala kako da se nosim sa tvojom bolešću. Bila sam mlada, uplašena. Nadam se da ćeš mi jednog dana oprostiti.“

Nisam znao šta da osećam. Bes, tugu, olakšanje? Tetka me je povela kod sebe u Novi Sad. Prvi put sam imao svoju sobu, svoj krevet, svoj mir. Ali rane su ostale. U školi su me i dalje gledali kao čudo, ali sada sam imao nekoga ko me čeka kod kuće. Tetka je bila tiha, ali prisutna. „Ivane, nisi ti kriv za ono što ti se desilo. Nisi ti kriv što si drugačiji“, govorila je dok mi je spremala čaj.

Ipak, svake noći sam se pitao: da li bih bio voljen da sam bio zdrav? Da li bih imao porodicu, prijatelje, normalan život? Ili je sve ovo što sam prošao moralo da se desi da bih postao ono što jesam danas?

Danas imam dvadeset i jednu godinu. Studiram psihologiju, želim da pomažem deci koja su prošla kroz isto što i ja. Još uvek nosim svoje ožiljke, ali sada ih ne krijem. Oni su deo mene. Ponekad, dok gledam svoj odraz u ogledalu, pitam se: Da li je moguće oprostiti onima koji su nas povredili najviše? Da li je moguće voleti sebe, uprkos svemu što su nam drugi uskratili?