Ko sam ja kad me ni majka ne prepoznaje?

„Lejla, gde si opet nestala?“, čujem mamin glas kako odjekuje hodnikom dok pokušavam da pronađem svoju staru jaknu. Uvek me traži, ali kao da me nikad ne vidi. „Ovde sam, mama!“, odgovaram, ali ona samo odmahne rukom, pogleda me ispod oka i kaže: „Stalno si mi kao neki dečko, nikad ne mogu da te prepoznam u toj tvojoj garderobi.“

Tog jutra sam ustala ranije nego inače. Bio je dan razrednog izleta na Trebević. Svi su bili uzbuđeni, ali meni je srce lupalo kao ludo. Zamišljala sam kako će me opet zameniti za dečaka, kako će učiteljica, kao i prošle godine, viknuti: „Dečaci, u jedan red! Devojčice, u drugi!“ I kako ću ja stajati između, gledajući u svoje patike, čekajući da neko odluči gde pripadam.

„Lejla, obuci nešto žensko, molim te, bar danas!“, molila je mama dok mi je gurala u ruke neku staru haljinu. Pogledala sam je, a u grlu mi je stajala knedla. „Mama, ne želim to da nosim. Ne osećam se dobro u tome.“

„Pa kako će ljudi znati da si devojčica?“, pitala je, kao da je to najvažnija stvar na svetu. Nisam imala snage da joj objasnim da me nije briga šta ljudi misle, ali da me boli što ni ona ne vidi mene, Lejlu, već samo ono što bi trebalo da budem.

Na izletu sam stajala po strani, gledala decu kako se smeju i gurkaju. Učiteljica je, naravno, opet pomešala redove. „Lejla, ti si…“, zastala je, zbunjena, „…ajde, stani sa devojčicama.“ Svi su se smejali, a ja sam se pravila da me ne dotiče. Ali svaka reč, svaki pogled, bio je kao igla pod kožom.

Kad smo stigli na vrh, učiteljica je izvadila fotoaparat. „Hajde, svi na gomilu!“, viknula je. Stala sam negde pozadi, pokušavajući da se sakrijem. Klik. Jedna fotografija. Niko nije ni primetio da sam tu.

Nekoliko dana kasnije, mama je došla s posla, noseći u ruci tu fotografiju. „Pogledaj, stigla je slika sa izleta!“, rekla je veselo. Pogledala je fotografiju, pa mene, pa opet fotografiju. „Gde si ti ovde?“, pitala je, mršteći se. Pokazala sam na sebe, na dete u sivom duksu i kratkoj kosi, a ona je samo slegla ramenima. „Stvarno, Lejla, izgledaš kao neki mali Emir. Da nisi ti pogrešila red?“

U tom trenutku, nešto je puklo u meni. „Mama, zar me stvarno ne vidiš? Zar ti je toliko važno kako izgledam?“, pitala sam, glas mi je drhtao. „Nije to, Lejla, ali…“, počela je, ali nisam želela da slušam. Otišla sam u svoju sobu, zalupila vrata i pustila suze da teku. Nikad nisam želela da budem neko drugi. Samo sam želela da budem ja.

Te noći sam dugo gledala u plafon. Sećala sam se svih onih trenutaka kad su me na ulici pitali: „Je l’ to tvoj sin?“ ili kad su me u školi zadirkivali: „Lejla, što si ti kao dečko?“ Svaki put sam se smejala, pravila da me ne boli. Ali istina je da boli. Boli kad te ni tvoja majka ne prepoznaje.

Sutradan, dok smo doručkovale, mama je ćutala. Onda je tiho rekla: „Znaš, Lejla, kad sam bila mala, i mene su zadirkivali što sam bila visoka i mršava. Uvek su govorili da sam kao dečko. Možda sam zato previše stroga prema tebi.“

Pogledala sam je, prvi put videći u njenim očima nešto drugo osim razočaranja – možda tugu, možda razumevanje. „Mama, ja samo želim da budem svoja. Da me voliš takvu kakva jesam.“

„Volim te, Lejla. Samo se bojim da će ti biti teško u životu. Svet nije uvek dobar prema onima koji su drugačiji.“

„Znam, mama. Ali meni je najteže kad ne znam ko sam. Kad ni ti ne znaš.“

Dugo smo ćutale. Onda je mama ustala, prišla mi i zagrlila me. Prvi put posle dugo vremena, osetila sam da me grli zbog mene, a ne zbog slike koju ima o meni.

Dani su prolazili, ali rana je ostala. U školi su me i dalje zadirkivali, na ulici su me i dalje pitali za ime. Ali nešto se promenilo. Počela sam da pišem dnevnik, da crtam, da tražim sebe u svemu što radim. Mama je počela da me pita kako sam, a ne šta sam obukla. Ponekad i dalje pogreši, ali sada se bar trudi.

Jednog dana, dok sam crtala, mama je ušla u sobu i sela pored mene. „Znaš, Lejla, možda ti ne mogu uvek pomoći da pronađeš sebe, ali mogu da budem tu dok tražiš.“

Pogledala sam je i nasmejala se. Možda je to dovoljno. Možda je to početak.

Ali ponekad se i dalje pitam: Ko sam ja kad me ni vlastita majka ne prepoznaje? Da li je dovoljno što ja znam ko sam, ili nam je ipak potrebno da nas neko drugi vidi?