Tajanstvena slika

— Majo, prestani da buljiš kroz prozor, pokisnućeš kad izađemo! — viknula je mama dok je zatvarala gepek. Tata je ćutao, stežući volan kao da ga boli svaki pokret. Osećala sam napetost u vazduhu, onu gustu, lepljivu tišinu koja se uvuče među ljude kad niko ne želi da kaže ono što svi misle.

Bio je jul, ali kiša je lila kao da je jesen. Vozili smo se ka dedinoj kući u selu pored Valjeva, gde sam kao mala provodila leta. Sada sam imala četrnaest godina i sve je bilo drugačije. Deda je umro prošle zime, a mi smo dolazili da sredimo kuću i odlučimo šta ćemo s njom. Ali, osećala sam da postoji još nešto, nešto što niko ne izgovara naglas.

Tata je parkirao ispred stare kapije, a mama je uzdahnula. — Hajde, Majo, ponesi torbu. — Njene reči su bile kratke, kao da svaka rečenica može da izazove eksploziju. Ušla sam u dvorište, trava je bila visoka, a miris zemlje me vratio u detinjstvo. U kući je bilo hladno i mračno, ali na zidu u dnevnoj sobi visila je ona ista slika koju sam gledala svako leto — portret žene u crnom, sa tamnim očima koje kao da prate svaki tvoj pokret.

— Ne mogu da verujem da je još ovde, — promrmljala je mama, gledajući sliku. — Znaš, tvoj deda je uvek govorio da je ta slika prokleta. — Pogledala me je, ali sam znala da ne očekuje odgovor.

Tata je uneo drva i počeo da loži vatru. — Dosta više tih praznoverja, Milice. To je samo slika. — Njegov glas je bio grub, ali sam znala da se i on plaši. Nikada nije voleo tu ženu sa slike, mada nikada nije objasnio zašto.

Te noći nisam mogla da spavam. Kiša je lupala po limenom krovu, a senke su igrale po zidovima. U jednom trenutku, čula sam šapat iz dnevne sobe. Pridigla sam se i tiho prišla vratima. Mama je stajala ispred slike, suznih očiju.

— Zašto si mi to uradila? — šaputala je. — Zašto si mi uzela oca?

Nisam razumela. Vratila sam se u krevet, ali nisam mogla da zaspim. Sledećeg jutra, dok su mama i tata sređivali dvorište, odlučila sam da bolje pogledam sliku. Prišla sam joj i primetila nešto što nikada ranije nisam videla — u donjem desnom uglu bila je mala, skoro nevidljiva potpisana reč: „Ana“.

— Mama, ko je Ana? — pitala sam kad je ušla u kuću.

Zaledila se na mestu. — To… to je bila tvoja prababa. — Glas joj je drhtao. — Nikada nismo pričali o njoj. — Pogledala je u stranu, kao da beži od sopstvenih misli.

Tata je ušao, brišući ruke o pantalone. — Dosta više o toj slici. Treba da odlučimo šta ćemo sa kućom. — Pogledao je mamu, a ona je spustila glavu.

— Ne možemo je prodati, — rekla je tiho. — Ova kuća je sve što mi je ostalo od oca. — Glas joj je bio prepun bola.

— A šta ćemo s dugovima? — viknuo je tata. — Ne možemo sve da nosimo na leđima!

Svađa je počela, reči su letele kao oštrice. Stajala sam u uglu, stežući ruke. Osećala sam se bespomoćno, kao da sam zarobljena između prošlosti i sadašnjosti. U tom trenutku, vrata su se naglo otvorila i ušla je tetka Jelena, mamina sestra, koju nisam videla godinama.

— Znam zašto ste ovde, — rekla je hladno. — Svi ste došli zbog slike, zar ne?

Mama je pobledela. — Jelena, molim te, nemoj sada…

— Ne, Milice, vreme je da se istina kaže. — Okrenula se prema meni. — Tvoja prababa Ana je bila slikarka. Ova slika je poslednje što je naslikala pre nego što je nestala. Kažu da je proklela svakog ko je pokuša da proda.

Tata je prasnuo u smeh. — Gluposti! — ali u njegovim očima sam videla strah.

Te večeri, dok su odrasli raspravljali, sela sam ispred slike. Gledala sam u te tamne oči i pitala se kakva je bila Ana. Zašto je nestala? Zašto niko ne priča o njoj? U tom trenutku, kao da sam osetila njen pogled na sebi, hladan i težak.

Sledećih dana, napetost je rasla. Mama i tetka su se svađale oko svega — oko kuće, slike, prošlosti. Tata je ćutao, povlačio se u sebe. Ja sam noću sanjala Anu, kako stoji na kiši ispred kuće, gleda me i šapuće: „Ne daj da me zaborave.“

Jednog jutra, dok su svi spavali, odlučila sam da pronađem odgovore. Pretražila sam dedinu staru škrinju i pronašla kutiju sa pismima. U njima je Ana pisala o svom životu, o ljubavi koju je izgubila, o umetnosti koja joj je bila sve. Poslednje pismo bilo je upućeno mojoj baki: „Ako ikada dođe vreme da birate između novca i sećanja, izaberite sećanje. Slika nije prokleta, proklet je zaborav.“

Pročitala sam pismo mami. Plakala je dugo, držeći me za ruku. — Nisam znala… — šaputala je. — Mislila sam da je otišla zbog nas, a ona je samo želela da ostane upamćena.

Tata je ćutao, ali sam videla da mu je laknulo. Tetka Jelena je otišla, ljuta što nismo prodali sliku. Mi smo ostali, zajedno, prvi put posle mnogo godina.

Danas, kad god pogledam tu sliku, setim se Ane. Setim se da su prošlost i sećanja ono što nas čini porodicom. I pitam se: koliko nas je spremno da žrtvuje sve zbog onoga što volimo? Da li je vredno boriti se za uspomene, čak i kad boli?

Možda je to pitanje na koje svako mora sam da odgovori. Ali ja znam — neću dozvoliti da zaborav pobedi.