Iskreno: Cela porodica ne voli moju snaju. Moj sin je rekao da više ne želi da ima posla sa nama. Nadam se da će se uskoro razvesti.

„Ne mogu da verujem, Marko! Zar si baš nju morao da dovedeš?“ – izletelo mi je iz usta pre nego što sam stigla da se zaustavim. Svi su zaćutali. Moj muž Dragan me je pogledao ispod oka, a stariji sin Nikola je slegnuo ramenima, kao da je i njemu sve jasno. Ana je stajala na vratima, držeći poklon u rukama, i pokušavala da se nasmeši, ali joj je osmeh bio krut, kao zalepljen. Marko je stao ispred nje, kao da je štiti od nas, i rekao: „Mama, Ana je moja devojka. Došli smo da se upoznate.“

Od tog trenutka, sve je krenulo nizbrdo. Ana je bila tiha, povučena, nije se uklapala u našu porodicu. Kod nas je uvek bilo veselo, svi pričamo uglas, šalimo se, a ona je samo sedela i gledala u tanjir. Pitala sam je čime se bavi, a ona je tiho odgovorila: „Radim u biblioteci.“ Kao da je to nešto posebno! U našoj porodici svi rade u privatnom sektoru, svi su vredni, stalno u pokretu, a ona – knjige, tišina, mir. Nije ni čudo što se niko nije potrudio da je bolje upozna.

Na sledećem okupljanju, Ana je donela kolač. Svi su ga probali, ali niko nije rekao da je ukusan. Moja sestra Ljiljana je šapnula: „Ovo je preslatko, ne mogu da verujem da je Marko pao na ovakvu devojku.“ Čak je i moj muž, koji inače nikad ne komentariše, kasnije rekao: „Nije ona za našu porodicu, vidiš i sama.“

Marko je, naravno, primetio da nešto nije u redu. Počeo je da dolazi ređe, a kad bi došao, stalno je gledao na sat. Jednom sam ga pitala: „Sine, šta se dešava? Zašto si se promenio?“ Samo je odmahnuo glavom: „Mama, ne mogu više da slušam vaše komentare. Ana je dobra devojka, ali vi je ne prihvatate.“

Nisam mogla da verujem da moj sin, koji je uvek bio vezan za porodicu, sada bira nju umesto nas. Pokušala sam da razgovaram sa njim, da mu objasnim da nije stvar u Ani, već u tome što ona ne pripada našem svetu. „Marko, ona nije za tebe. Ti si uvek bio društven, voliš ljude, voliš život. Ona je povučena, zatvorena, ne ume da se snađe među nama.“

On je tada prvi put povisio ton na mene: „Mama, prestani! Ana je moja žena, i ako ne možete da je prihvatite, neću više dolaziti.“

Nisam znala šta da kažem. Osećala sam se izdano, kao da mi je neko iščupao srce. Cela porodica je stala na moju stranu. Nikola je rekao: „Marko je poludeo, ne znam šta vidi u toj Ani.“ Dragan je ćutao, ali sam videla da mu je teško. Svi smo se nadali da će Marko shvatiti da greši, da će se vratiti nama.

Meseci su prolazili. Marko se nije javljao. Ana je, čula sam, ostala trudna. To me je još više razbesnelo. „Sad će ga vezati za sebe, videćeš“, rekla sam Ljiljani. Svi smo se nadali da će se razvesti, da će Marko shvatiti da je pogrešio. Ali on je bio uporan. Nije dolazio na porodična okupljanja, nije se javljao na telefon. Čak ni kada je Dragan završio u bolnici zbog srca, nije došao da ga vidi.

Jednog dana, dok sam sedela sama u kuhinji, Marko je iznenada došao. Bio je bled, iscrpljen, ali odlučan. Seo je za sto i rekao: „Mama, došao sam da ti kažem da više ne želim da imam posla sa vama. Ana i ja smo srećni, očekujemo dete. Ako ne možete da je prihvatite, bolje je da se više ne viđamo.“

Osećala sam kako mi se svet ruši. Pokušala sam da ga zadržim, da mu objasnim da je porodica najvažnija, ali on je samo ustao i otišao. Ostala sam sama, sa suzama u očima, pitajući se gde sam pogrešila. Da li sam zaista bila toliko nepravedna prema Ani? Da li sam izgubila sina zbog svoje tvrdoglavosti?

Dani prolaze, a ja i dalje čekam da mi se Marko javi. Svi u porodici ćute, niko ne pominje ni njega ni Anu. Ali ja ne mogu da prestanem da mislim na to. Da li sam zaista želela da se razvedu samo zato što mi se ona nije dopala? Da li sam izgubila sina zbog svoje sujete?

Možda sam pogrešila. Možda je vreme da pokušam da popravim stvari. Ali da li je sada prekasno? Da li sam zauvek izgubila svoje dete zbog ponosa? Šta vi mislite, da li je porodica važnija od lične sreće? Da li sam ja kriva ili je Marko previše tvrdoglav?