Oprosti mi, Bogdane, što sam ti srce slomila

— Halino! Halino, šta to radiš?! — Bogdanov glas je drhtao, kao da se svaka reč bori sa suzama koje nije želeo da pokaže. Stajao je na pragu moje sobe, dok sam ja, bosa, stajala na prozorskoj dasci, gledajući u sivilo beogradskog jutra. Kiša je lupkala po staklu, a meni je bilo svejedno.

— Ne komplikuj, Bogdane! — odbrusila sam, ne okrećući se. Ruke su mi se tresle, ali nisam želela da on to vidi. Nisam želela da iko vidi koliko sam slaba.

— Znaš šta osećam prema tebi! Zašto mi ovo radiš? — prišao je korak bliže, ali je ostao na sigurnoj udaljenosti, kao da se plaši da bi svaki pogrešan pokret mogao da me gurne preko ivice.

— Ne mogu više, Bogdane. Ne mogu da živim ovako. — Glas mi je bio tih, ali odlučan. Nisam želela da ga povredim, ali nisam znala ni kako da ga pustim bliže.

On je bio moj spasitelj, moj anđeo čuvar, ali i moj najveći krivac. Svaki put kad bih pala, on bi me podigao. Svaki put kad bih poželela da nestanem, on bi me pronašao. A ja sam, iznova i iznova, gazila po njegovim osećanjima, kao da su ništa.

Sećam se dana kada smo se upoznali. Bilo je to na fakultetu, na Filološkom, dok sam još verovala da je život pred nama, da su snovi dostižni. On je sedeo u poslednjoj klupi, uvek sa knjigom u ruci, uvek spreman da pomogne. Ja sam bila ona koja kasni, koja se smeje preglasno, koja se svađa sa profesorima. On je bio miran, staložen, uvek sa blagim osmehom.

Prvi put mi je prišao kada sam plakala u hodniku, posle još jedne neuspele prezentacije. Seo je pored mene, ćutao, i samo mi pružio maramicu. Tada sam prvi put osetila da me neko vidi, zaista vidi.

Ali, kako su godine prolazile, ja sam postajala sve nemirnija, sve nesigurnija. Moji roditelji su se razveli, majka je otišla kod sestre u Novi Sad, otac je ostao u stanu na Voždovcu, a ja sam ostala između, ni tamo ni ovamo. Bogdan je bio jedina konstanta u mom životu.

— Halina, hajde da odemo negde. Da pobegnemo iz ovog grada, iz ove tuge. — predlagao je često, ali ja sam uvek nalazila izgovore.

— Ne mogu, Bogdane. Ne mogu da ostavim tatu samog. — lagala sam, jer istina je bila da nisam znala kako da volim. Nisam znala kako da budem srećna.

On je trpeo sve moje promene raspoloženja, sve moje izlive besa, sve moje suze. Bio je tu kada sam izgubila posao, kada sam pala ispit, kada sam se posvađala sa ocem. Nikada nije tražio ništa zauzvrat, samo da ga pustim da bude tu.

Ali ja sam bila sebična. Uvek sam želela više, uvek sam gledala preko njega, tražeći nešto što ni sama nisam znala šta je. I onda, jednog dana, pojavio se Marko. Visok, zgodan, samouveren. Sve ono što Bogdan nije bio. Marko je bio avantura, Bogdan sigurnost. I ja sam, naravno, izabrala avanturu.

— Halina, znaš li šta radiš? — pitao me je Bogdan, kada sam mu priznala da sam se zaljubila u drugog.

— Znam, Bogdane. Prvi put u životu znam šta želim. — slagala sam, jer nisam znala ništa. Samo sam želela da pobegnem od sebe.

Marko je bio uzbudljiv, ali i nestalan. Veza sa njim je bila kao vožnja rolerkosterom — čas sam bila na vrhu sveta, čas na dnu. Posle nekoliko meseci, ostavio me je zbog druge. Tada sam prvi put zaista osetila bol. Tada sam prvi put poželela da nestanem.

Bogdan je bio tu, kao i uvek. Došao je sa kesom punom sladoleda i filmova, seo pored mene i ćutao. Nije mi rekao „rekao sam ti“, nije mi prebacio ništa. Samo je bio tu.

Ali ja nisam mogla da mu oprostim što je bio bolji od mene. Što je mogao da voli bezuslovno, dok sam ja samo uzimala. Počela sam da ga guram od sebe, da ga povređujem rečima, da ga ponižavam pred prijateljima.

— Zašto si još uvek ovde, Bogdane? Zar nemaš ponosa? — pitala sam ga jednom, dok smo sedeli u kafiću na Dorćolu.

— Imam, Halina. Ali imam i srce. — odgovorio je tiho, gledajući me onim svojim tužnim očima.

Nisam znala šta da kažem. Samo sam ustala i otišla, ostavljajući ga samog.

Godine su prolazile, a ja sam se vrtela u krug. Poslovi su dolazili i odlazili, prijatelji su se udaljavali, otac je oboleo. Ja sam ostala sama, sa svojim strahovima i neuspesima. Bogdan je bio jedina svetla tačka, ali sam ga toliko puta povredila da sam se pitala koliko još može da izdrži.

Jedne večeri, dok sam sedela sama u stanu, zazvonio je telefon. Bio je to otac.

— Halina, dođi brzo. — glas mu je bio slab, jedva prepoznatljiv.

Otrčala sam do Voždovca, srce mi je tuklo kao ludo. Otac je ležao na podu, nije mogao da ustane. Pozvala sam hitnu pomoć, ali nisam znala šta dalje. Bogdan je došao pre nego što su stigli lekari. Držao me je za ruku, smirivao me, organizovao sve.

— Halina, moraš biti jaka. — govorio je, dok su lekari unosili oca u kola.

— Ne mogu, Bogdane. Ne mogu više. — plakala sam kao dete, a on me je grlio, kao da može da me sastavi iznova.

Otac je preživeo, ali je ostao slab. Ja sam morala da preuzmem brigu o njemu, a Bogdan je bio tu, svaki dan, bez pitanja, bez zamerki.

Ali ja sam i dalje bila ista. I dalje sam ga povređivala, i dalje sam ga odbijala. Nisam znala kako da mu kažem hvala, nisam znala kako da ga volim.

Jednog dana, dok smo sedeli u parku, Bogdan je ćutao duže nego obično.

— Halina, moram da idem. — rekao je tiho.

— Gde? — pitala sam, iznenađena.

— Daleko. Dobio sam posao u Nišu. — gledao me je pravo u oči, ali ja sam videla da mu je teško.

— Kada? — glas mi je zadrhtao.

— Sutra. — odgovorio je.

Nisam znala šta da kažem. Samo sam klimnula glavom, kao da mi je svejedno. Ali nije mi bilo svejedno. Prvi put sam osetila prazninu, pravu prazninu.

Bogdan je otišao, a ja sam ostala sama. Otac je ubrzo preminuo, a ja sam ostala bez ikoga. Prijatelji su se razišli, posao sam izgubila. Sela sam na prozorsku dasku, gledala u kišu, i pitala se gde sam pogrešila.

I tada je Bogdan uleteo u sobu, kao i uvek, da me spasi.

— Halino! Halino, šta to radiš?! — vikao je, ali ja sam znala da više nema šta da mi ponudi.

— Oprosti mi, Bogdane. Oprosti što sam ti srce slomila. — šapnula sam, gledajući ga poslednji put.

On je prišao, zagrlio me, i tada sam prvi put zaplakala zbog njega, a ne zbog sebe.

Danas, dok pišem ove reči, pitam se: Da li sam mogla da budem bolja? Da li sam mogla da ga volim onako kako je on voleo mene? I da li iko od nas zaista zna kako da sačuva ono što mu je najvrednije, dok ga još ima?