Nikad više kod svekrve: Sedam dana na selu koje su promenile moj brak

– Marija, ustaj! Šest je sati! – prodrao se glas moje svekrve Milene kroz vrata, dok je istovremeno podigla roletne tako naglo da sam imala utisak da mi je neko iščupao srce iz sna. Deca su se trgnula pored mene u krevetu, a muž, Marko, samo me pogledao onim pogledom: „Izdrži još malo”, pa se okrenuo na drugu stranu i pokrio preko glave.

– Ovde se ne spava do podne kao u Beogradu! – nastavila je Milena, a ja sam već čula kako u kuhinji zvecka loncima. Ana i Luka, naši klinci, gledali su me zbunjeno. – Mama, zašto ne možemo da spavamo još malo? – šapnula je Ana.

Mislila sam da će ovaj odmor kod Markove mame u selu kod Kruševca biti prilika da se zbližimo, da deca osete miris detinjstva svog tate, da se svi odmorimo od gradske vreve i stresa. Milena nas je mesecima zvala: „Dođite, čist vazduh, domaća hrana, mir!” Marko i ja smo oboje bili iscrpljeni od posla i gradske gužve. Ali već prvog jutra shvatila sam: ovo neće biti odmor. Ovo će biti test izdržljivosti.

Kuća je škripala na svakom koraku. Kupatilo – ledena voda. WC – na kraju dvorišta. Deca su mislila da se šalim kad sam im rekla da moraju u papučama napolje kad im se piški. Luka je počeo da plače: – Mama, ja neću ovde da živim!

Za doručak Milena je iznela kajganu koja je imala neki čudan miris. – To su domaća jaja! Nije to ono iz prodavnice što vi kupujete! – rekla je ponosno. Marko se trudio da se nasmeje, ali video se grč na njegovom licu. Ana je samo gurkala viljuškom po tanjiru.

– Ne prija vam? – upitala je Milena sumnjičavo.
– Ma nije to… samo… drugačije je – pokušala sam da spasim situaciju.
– Naravno da je drugačije! Vi ste zaboravili šta je prava hrana! – odbrusila je.

Već tada sam znala da će ovo biti duga nedelja.

Pre podne smo „pomagali” u bašti. Milena je podelila zadatke: Luka je dobio motiku (koju jedva drži), Ana kantu za zalivanje. – Ovde svi rade! – izjavila je strogo. Deca su posle deset minuta počela da kukaju: – Vruće mi je! Boli me ruka! Kad ćemo na igralište?

– Ova današnja deca ništa ne mogu! – uzdahnula je Milena dovoljno glasno da svi čujemo.

Za ručak – škembići. Kad ih je stavila na sto, Luka je zaplakao: – Šta je ovo?!
– To ti je prava srpska hrana! Nije to pizza i hamburger!
Marko je pokušao da smiri situaciju: – Mama, znaš da su deca izbirljiva…
– Zato što ste ih razmazili! Kad si ti bio mali…

Popodne Milena uključuje televizor do daske i gleda sve serije redom. Kad sam joj tiho rekla:
– Milena, Ana bi malo da odspava…
– Ovo je moja kuća! Ako vam ne odgovara, možete slobodno kući! – odseče ona.

Uveče Marko i ja šapućemo:
– Ne mogu više…
– Znam… ali ipak mi je to majka…
– Ali zašto sve mora po njenom?
– Takva je oduvek bila…

Trećeg dana krišom kuvamo testeninu za decu u devet uveče. Naravno, Milena primeti:
– Šta to radite? Nije vam dosta mog ručka?
– Samo… Ana nije bila gladna ranije…
– Zato što neće da jede šta joj se servira! Nekad bi za to dobila po turu!

Napetost raste iz dana u dan. Marko sve češće izlazi napolje „da prošeta psa” (kojeg nemamo). Ja svako veče plačem u kupatilu (hladna voda ili ne). Deca broje dane do povratka: – Kad idemo kući?

Vrhunac dolazi petog dana. Milena nas budi:
– Danas je svinjokolj kod komšije! Svi idemo da pomognemo!
Luka me gleda prestravljeno:
– Mama… šta je svinjokolj?
Ana počinje da plače: – Neću tamo!

Pucam:
– Dosta više! Nismo vojska! Nismo došli ovde da slušamo naređenja svaki minut!
Milena se uvredi:
– Ako vam ne odgovara, put pod noge! Ne treba mi takav gost!

Marko pokušava da smiri:
– Mama… Marija je samo umorna…
– Umorna? Od čega? Od sedenja?!

Te večeri pakujemo stvari i sutradan bez reči odlazimo. Deca se smeju u kolima kao da su pobegla iz zatvora. Marko ćuti za volanom. Ja sedim i pokušavam da shvatim šta nam se desilo.

Dani prolaze, ne razgovaramo sa Milenom. Ni sa Markom nije lako; svaka reč nam postaje prepirka. Da li sam ja previše osetljiva? Ili stvarno ne možemo premostiti taj jaz između grada i sela, mladih i starih?

Nikad više neću otići kod svekrve na selo na ovakav način. Ali pitam vas: Da li ste vi uspeli da pronađete zajednički jezik sa svojom porodicom? Ili su neki kompromisi jednostavno nemogući?