Čekaj na mene: Ispovest jedne srpske ćerke
„Ne mogu više, tata! Ne mogu!“ – urlala sam iz sveg glasa dok su mi ruke drhtale iznad sudopere prepunjene neopranim tanjirima. Voda je kapala, a kroz prozor se čulo kako komšija Steva viče na psa. Otac je stajao iza mene, ćutke, sa onim svojim tvrdim pogledom koji me je pratio još od detinjstva. „Jovana, smiri se. Majka ti je bolesna, nema ko drugi da uradi. Znaš da ja radim dve smene.“
„Znam! Znam sve! Ali ja imam 19 godina, tata! I ja imam život! Hoću da izađem, da dišem, da budem kao svi!“
On je samo slegnuo ramenima i izašao iz kuhinje. Vrata su zalupila. Ostala sam sama sa svojim besom i nemoći. Majka je ležala u sobi, bleda kao zid, sa praznim pogledom u plafon. Njena bolest – multipla skleroza – pojela je svu njenu snagu, a meni ostavila samo osećaj krivice.
Nisam imala kome da se požalim. Moja sestra Milica otišla je u Beograd na studije i retko se javljala. Baba je umrla prošle zime. Drugari iz srednje škole su me zvali na žurke, ali ja sam uvek imala izgovor: „Ne mogu, mama mi je loše.“ Vremenom su prestali da zovu.
Jedne večeri, dok sam hranila majku kašikom, ona me je uhvatila za ruku. „Jovana… nemoj da me mrziš. Nisam želela ovako…“ Glas joj je bio slab, ali oči pune suza.
„Ne mrzim te, mama. Samo… ne znam koliko još mogu ovako.“
Te noći nisam spavala. Razmišljala sam o svemu što sam izgubila – mladost, prijatelje, snove o fakultetu. Otac je bio sve grublji, nervozniji. Počeo je da pije. Jednom sam ga našla kako plače u kupatilu, ali kad sam ga pitala šta mu je, odgurnuo me je i opsovao.
Sledeće jutro, dok sam išla po lekove u apoteku na uglu, srela sam komšinicu Ljiljanu.
„Jovana, dete, što si tako bleda?“
„Ma ništa, Ljiljo… Umorna sam.“
„Znam ja sve… Tvoj otac nije loš čovek, ali teško mu je. A ti si još dete… Moraš nekad i na sebe da misliš.“
Te reči su mi odzvanjale u glavi dok sam sedela na klupi ispred zgrade i gledala decu kako se igraju žmurke. Poželela sam da mogu da pobegnem kao oni – da me niko ne pronađe.
Jednog dana Milica se pojavila nenajavljeno. Donela je punu torbu hrane iz Beograda i neki novac.
„Jovana, moramo da pričamo.“
Seli smo u moju sobu.
„Ne mogu više ovako,“ rekla sam prva.
„Ni ja,“ uzdahnula je Milica. „Ali znaš šta? Tata ima ljubavnicu. Zbog nje kasni kući. Zato pije. Znam jer sam ga videla prošlog meseca kad sam dolazila vozom – bio je sa nekom ženom u kafiću kod stanice.“
Osetila sam kako mi se stomak prevrće.
„Znači… sve ovo vreme… a ja ga branim pred svima…“
Milica me je zagrlila.
„Mama zna?“
„Mislim da sluti. Zato još više tone u bolest.“
Te večeri sam gledala oca drugačijim očima. Kad je došao kući pijan i bacio torbu na pod, nisam više osećala ni tugu ni bes – samo prazninu.
Dani su prolazili u istom ritmu: posao, bolnica, apoteka, kuća. Jednog jutra majka nije mogla da ustane iz kreveta. Pozvala sam hitnu pomoć.
Doktor Dragan iz doma zdravlja me pogledao sažaljivo: „Jovana, ti si još dete… Ovo nije život za tebe.“ Samo sam slegla ramenima.
Majku su zadržali u bolnici. Otac nije išao da je poseti ni jednom za sedam dana.
Jedne noći Milica i ja smo sedele na terasi i pušile cigaretu.
„Znaš li ti koliko ja mrzim ovog čoveka?“ prošaputala je Milica.
„Mrzim ga i ja… ali ga i žalim. Možda zato što nemam nikog drugog da mrzim.“ Suze su mi tekle niz lice.
Nakon dve nedelje majka se vratila kući još slabija nego pre. Otac je bio sve odsutniji – fizički i duhovno.
Jednog dana došla sam ranije iz prodavnice i zatekla ga kako razgovara telefonom u dnevnoj sobi.
„Ne mogu večeras, Jadranka! Jovana je kod kuće! Ne mogu više ovako!“
Stajala sam kao ukopana dok nije spustio slušalicu.
„Ko je Jadranka?“ pitala sam hladno.
Pogledao me je prvi put posle dugo vremena kao čovek čoveka.
„Neko ko me sluša… Neko ko me ne krivi za sve…“
„A mama? A mi? Mi smo ti krivi za sve?“
Nije odgovorio.
Te noći nisam mogla da spavam. Razmišljala sam o tome kako porodica može da se raspadne bez vike i lomljave – tiho, kao kad voda curi ispod vrata dok svi spavaju.
Sledećih meseci život nam se pretvorio u rutinu preživljavanja: računi koje nismo mogli da platimo, lekovi koje smo kupovali na veresiju kod apotekarke Mire, stalni strah od toga šta će biti sutra.
Jednog dana Milica mi je rekla:
„Jovana, beži odavde dok još možeš! Idi kod mene u Beograd! Upisaćeš fakultet! Ja ću raditi dva posla ako treba!“
Ali nisam mogla da ostavim majku samu sa ocem koji više nije bio otac.
Proleće je došlo tiho. Majka je sve češće ćutala satima gledajući kroz prozor. Otac se preselio kod Jadranke – zvanično „zbog posla“, nezvanično svi su znali istinu.
Jednog dana majka me je uhvatila za ruku:
„Jovana… Oprosti mi što ti nisam dala više života… što si morala da odrasteš pre vremena…“
Plakala sam dugo na njenom jastuku.
Kada je umrla tog leta, bila sam sama sa Milicom na sahrani. Otac nije došao – bio je „službeno sprečen“.
Posle svega ostala sam sama u stanu punom senki i uspomena. Milica me molila da dođem kod nje u Beograd, ali nisam mogla još da napustim ono malo što mi je ostalo od detinjstva.
Dugo sam svake večeri sedela na terasi i gledala svetla grada u daljini pitajući se: Da li porodica mora da boli? Da li možemo ikada oprostiti onima koji su nas najviše povredili?
Možda vi imate odgovor na to pitanje? Da li ste vi ikada morali birati između sebe i porodice?