Razvod od muža je moguć, ali od dece se ne može pobeći: Ispovest jedne srpske majke

— Neću više da ćutim! — viknula sam, tresući se od besa dok sam gledala Marka pravo u oči. — Dosta mi je tvojih laži, dosta mi je svega! Ako misliš da možeš ovako da se ponašaš prema meni i deci, varaš se!

Marko je stajao nasred dnevne sobe, ruke prekrštene na grudima, lice mu je bilo hladno kao led. Naša ćerka Milica, tada tek napunila četrnaest godina, stajala je iza mene, drhteći. Sin Nemanja, godinu dana mlađi, povukao se u svoju sobu i zalupio vrata. U tom trenutku sam znala: ovo više nije dom. Ovo je bojno polje.

Moje ime je Ljiljana. Imam četrdeset dve godine i živim u Novom Sadu. Bila sam udata za Marka skoro dvadeset godina. Na početku je sve izgledalo kao bajka — on šarmantan, vredan, ja zaljubljena do ušiju. Rodili su nam se Milica i Nemanja, kupili smo mali stan na Detelinari, radili oboje, borili se kao svi mladi parovi u Srbiji. Ali onda je Marko počeo da pije. Prvo vikendom sa društvom, pa onda i radnim danima. Počeo je da kasni kući, da viče na mene zbog svake sitnice, da prebacuje deci što nisu dovoljno dobra.

— Mama, zašto tata stalno viče? — pitala me Milica jedne noći dok sam joj češljala kosu pred spavanje.

— Samo je umoran, dušo — slagala sam, stežući zube.

Laganje deci postalo mi je svakodnevica. Lagala sam ih da je tata dobar čovek, da nas voli, da će sve biti bolje. Lagala sam i sebe.

Jednog dana Marko se nije vratio kući. Zvala sam ga celu noć, ali telefon je bio ugašen. Ujutru me probudila poruka: „Ne brini za mene. Treba mi malo prostora.“

Prostor? Kakav prostor? Imamo dvoje dece, kredite, račune! Ali nisam imala snage ni da plačem. Samo sam ustala, skuvala kafu i spremila decu za školu.

Narednih meseci Marko je dolazio i odlazio kad mu se prohte. Novac je davao na kašičicu. Počeo je da donosi poklone deci — skupe patike Nemanji, telefon Milici — kao da time može da kupi njihovu ljubav. Mene nije ni pogledao.

Jedne večeri Milica je došla uplakana iz škole.

— Mama, svi pričaju da tata ima drugu! Da ga viđaju sa nekom ženom kod Limana! Je l’ to istina?

Nisam znala šta da kažem. Samo sam je zagrlila i plakala zajedno s njom.

Razvod je bio neminovan. Marko nije ni pokušao da me zadrži. Samo je rekao:

— Ti si kriva što nam je ovako. Nikad nisi bila dovoljno dobra žena.

Otišao je bez pozdrava. Deca su ostala sa mnom.

Mislila sam: sad će biti lakše. Sad ćemo moći da dišemo bez njegovih psovki i pretnji. Ali nisam znala koliko sam pogrešila.

Nemanja se povukao u sebe. Počeo je da izostaje iz škole, druži se sa sumnjivim društvom iz kraja. Jednog dana su mi iz škole javili da ga nisu videli nedeljama.

— Nemanja! — vikala sam kroz zatvorena vrata njegove sobe. — Otvori! Moramo da razgovaramo!

— Ostavi me na miru! — vikao bi nazad.

Milica je postala hladna prema meni. Počela je da izlazi do kasno uveče, vraćala se pijana ili uplakana.

— Ti si kriva što nas je tata ostavio! Da si bila bolja žena, ne bi otišao!

Te reči su me sekle dublje nego bilo koja Markova uvreda.

Počela sam da radim dva posla — danju u apoteci, noću čistim kancelarije po centru grada. Nema ko da pričuva decu. Moja majka živi na selu kod Bačke Palanke i ne može često da dolazi. Komšinica Zorica ponekad navrati, ali ona ima svojih problema.

Jedne večeri Milica nije došla kući do ponoći. Zvala sam njene drugarice — niko nije znao gde je. Oko dva ujutru zazvonio je telefon:

— Gospođo Petrović? Vaša ćerka je kod nas na stanici policije. Pronašli smo je u parku sa društvom, pila je alkohol.

Sramota me progutala dok sam išla po nju. Policajac me pogledao sažaljivo:

— Gospođo, deca iz razvedenih porodica često ovako reaguju…

Nisam imala snage ni da mu odgovorim.

Sledećih meseci sve se pogoršalo. Nemanja je počeo da krade novac iz mog novčanika. Jednom ga je policija uhvatila kako šara grafite po zgradi opštine.

— Šta radiš to sebi? Šta radiš meni?! — vikala sam kroz suze.

— Ti si uništila našu porodicu! — vikao bi nazad.

Pokušavala sam sve: razgovore, pretnje, molbe… Vodila ih kod školskog psihologa, ali nisu hteli ni da slušaju.

Jednog dana Marko se pojavio na vratima sa nekom ženom — Jelenom — i njenom ćerkom iz prvog braka.

— Došao sam po decu za vikend — rekao je hladno.

Milica i Nemanja su otišli s njim bez reči. Vratili su se još ogorčeniji.

— Tata ima novu porodicu! Njenu ćerku voli više nego nas! — plakala je Milica.

Nisam znala šta da kažem. Kako majka može da uteši dete koje oseća da ga otac više ne voli?

Počela sam da gubim zdravlje. Srce mi lupa noću, ne mogu da spavam od brige. Na poslu pravim greške, šef mi preti otkazom.

Jednog dana Nemanja me gurnuo dok smo se svađali oko novca za autobus:

— Mrzim te! Da te nema!

Pala sam na pod i zaplakala kao dete.

Komšinica Zorica me našla tako:

— Ljiljo, moraš nešto da preduzmeš! Nije sramota tražiti pomoć!

Ali kome da se obratim? Socijalnoj službi? Da prijavim sopstvenog sina?

Milica mi više ne govori gde ide ni s kim se druži. Jednom sam našla cigarete i marihuanu u njenoj torbi.

— To nije moje! — vikala je kroz suze.

Zatvorila se u sobu i danima nije izlazila.

Pokušala sam razgovor:

— Milice, dušo… Hajde kod psihologa zajedno?

— Ne treba meni psiholog! Treba mi otac koji nas nije ostavio zbog neke tamo!

Nisam imala snage ni za suze više.

Jedne večeri sedela sam sama u kuhinji, gledala u zid i razmišljala: gde sam pogrešila? Da li sam trebala više da trpim Marka zbog dece? Da li sam trebala ranije da odem? Da li sam loša majka?

Telefon mi zazvoni — Marko:

— Deca su ti totalno pobesnela! Šta radiš s njima?!

— A gde si ti bio kad su te najviše trebali?!

Spustio mi je slušalicu.

Prošla su tri meseca od tada. Nemanja sada povremeno dolazi kući samo kad mu treba novac ili čista odeća. Milica spava kod drugarice po nekoliko dana zaredom.

Ponekad pomislim: možda bih bila srećna žena bez dece? Možda bih mogla ponovo da dišem? Ali onda me zaboli srce od same pomisli na to.

Jer koliko god me boleli njihovi pogledi puni mržnje i razočaranja, oni su moja deca. Ja sam im jedina ostala.

Sutra ću opet ustati rano, spremiti doručak za dvoje koji možda neće ni pojesti, otići na posao kao robot… I opet ću čekati veče nadajući se da će bar jedno od njih doći kući i reći: „Mama, izvini.“

Ali šta ako taj dan nikada ne dođe?

Kažu: razvod od muža je moguć… ali od dece ne možeš pobeći. Da li to znači da ću zauvek biti zarobljena između njihove mržnje i svoje krivice? Da li postoji način da ponovo budemo porodica ili su neke rane jednostavno preduboke?

Šta vi mislite? Da li postoji izlaz iz ovog pakla ili majka mora zauvek sama nositi krst svojih grešaka?