Zašto se mama više ne smeje?
– Mama, a zašto ti se s nikim ne viđaš? – Marko me je pogledao pravo u oči dok smo izlazili iz prodavnice, noseći kese pune hleba, mleka i onih njegovih omiljenih čokoladnih napolitanki. Zastala sam na trotoaru, kao da sam zaboravila kako se hoda. Srce mi je preskočilo, a u grlu mi je zastao knedla.
– Pa… – pokušala sam da izgovorim nešto, bilo šta, ali reči su mi ostale zaleđene na usnama. Marko je imao trinaest godina, ali u tom trenutku izgledao je mnogo starije. Njegove oči su bile pune brige i nečega što nisam umela da pročitam.
– Znaš, svi u razredu pričaju kako im mame imaju dečka ili tate novu ženu… Samo ti si uvek sama. – Njegov glas je bio tih, ali odlučan. Kao da mi je davao do znanja da ovo nije samo radoznalost, već i briga.
Nisam znala šta da mu kažem. Kako da objasnim detetu da me strah? Da me boli svaka pomisao na to da opet čekam poruku koja možda nikad neće stići? Da me proganja onaj osećaj kada gledaš u telefon, a ekran ostaje crn i tih? Da sam jednom već izgubila poverenje u ljubav i da nisam sigurna da mogu ponovo?
Marko je ćutao dok smo hodali kući. Osećala sam njegov pogled na sebi, kao da pokušava da razume ono što ni sama ne mogu da objasnim. Ušli smo u stan, a ja sam odmah otišla do kuhinje pod izgovorom da moram da raspakujem namirnice. Ruke su mi drhtale dok sam slagala mleko u frižider.
Sećanja su navirala kao bujica. Sećam se dana kada sam prvi put shvatila da moj brak sa Nenadom više ne postoji. Bilo je to veče kada je došao kasno, mirisao na parfem koji nije bio moj. Nisam pitala ništa. Samo sam gledala kroz prozor, u mrak iznad Novog Beograda, i shvatila da više nemam snage za borbu.
Nakon razvoda, sve je bilo tiho. Nenad je dolazio po Marka vikendom, a ja sam ostajala sama u stanu. Prijateljice su me zvale na kafu, pokušavale da me upoznaju sa nekim „divnim muškarcima“, ali svaki put bih pronašla izgovor. „Ne mogu danas, Marko ima kontrolni“, „Imam posla“, „Nisam raspoložena“… Istina je bila jednostavna: bojala sam se.
Jednom me je sestra, Jelena, pitala:
– Ana, dokle misliš tako? Život prolazi! Zar ne želiš nekog pored sebe?
– Ne znam… – odgovorila sam iskreno. – Ne znam više kako se to radi. Kako se veruje nekome? Kako se otvaraš kad znaš koliko može da boli?
Jelena je samo slegla ramenima i poljubila me u obraz.
Marko je te večeri sedeo za stolom i gledao neki video na telefonu. Pravio se kao da nije ništa pitao, ali sam znala da čeka odgovor. Seo je pored mene dok sam prala sudove.
– Mama… – počeo je tiho. – Znaš, ja bih voleo da si srećna.
Zastala sam sa sunđerom u ruci. Suze su mi navrle na oči, ali nisam htela da ih vidi.
– Srećna sam kad si ti srećan – šapnula sam.
– Ali ja bih voleo da imaš nekog ko će te zagrliti kad nisi dobro. Kao što ti mene grliš.
Te reči su me pogodile pravo u srce. Nisam imala snage da mu kažem istinu: da me strah parališe, da ne verujem više nikome osim njemu. Da mi je svaki dan borba sa usamljenošću i tišinom koja odzvanja po stanu kad on ode kod tate.
Sutradan me je koleginica iz škole, Milica, pozvala na kafu posle posla.
– Ana, hajde! Samo pola sata! – nasmejala se i povukla me za rukav.
Pristala sam, više iz pristojnosti nego iz želje. Sedele smo u malom kafiću kod Kalenića. Milica je pričala o svom dečku, o planovima za letovanje na Zlatiboru. Gledala sam kroz prozor i zamišljala sebe kako opet nekome šaljem poruke, čekam odgovor, nadam se…
– Ana? – trgnula me iz misli. – Jesi li dobro?
– Jesam… Samo… Ne znam više kako se voli – priznala sam.
Milica me je pogledala saosećajno.
– Niko ne zna dok ne proba opet. Zaslužuješ šansu.
Vratila sam se kući zamišljena. Marko je već bio u pidžami i gledao crtani film. Seo je pored mene na kauč i naslonio glavu na moje rame.
– Mama… Ako ikad budeš imala dečka, hoćeš li mi reći?
Nasmejala sam se kroz suze.
– Obećavam.
Te noći nisam mogla da spavam. Razmišljala sam o svemu što sam izgubila i o svemu što još mogu dobiti. O strahu koji me drži prikovanu za prošlost i o nadi koju mi daje moj sin.
Možda jednog dana skupim hrabrost da ponovo verujem. Možda ću naučiti da čekanje na poruku ne mora biti bolno, već uzbudljivo. Možda ću opet naučiti da volim sebe dovoljno da dozvolim nekome drugom da me voli.
Ali za sada… Za sada imam Marka i njegovu ljubav koja mi daje snagu svakog dana.
Ponekad se pitam: Da li je moguće ponovo verovati? Da li neko od vas zna kako se to radi nakon što vas jednom slome?