Između Dve Tišine: Priča o Ljubavi, Očekivanjima i Samopouzdanju

„Jovana, opet si sama?“ mamina rečenica odzvanja kroz stan kao zvono na crkvi Svetog Marka u nedelju ujutru. Sedim za kuhinjskim stolom, gledam u šolju kafe, a srce mi lupa kao da sam uhvaćena u laži. „Nisam sama, mama. Imam sebe,“ odgovaram tiho, ali ona samo odmahne rukom, kao da sam izgovorila najveću glupost na svetu.

„Znaš, tvoja sestra je već udata, a ti…“

„Znam, mama. Znam.“

Nisam ni završila rečenicu, a već osećam kako mi se grlo steže. U Beogradu, gde svaka komšinica zna kad si poslednji put izašla sa nekim, biti sama sa 29 godina je kao da nosiš natpis: „Nešto nije u redu sa mnom.“

Moj otac, Zoran, ćuti. On je uvek bio tih čovek, ali njegov pogled govori više od hiljadu reči. Znam da bi voleo da me vidi srećnu, ali ne ume da pita kako sam. Samo ponekad, kad misli da ne gledam, pogleda me sa tugom i blagim osmehom, kao da želi da mi kaže: „Biće sve u redu.“

Ali, kako da bude u redu kad se osećam kao da stojim na raskrsnici, a svi putevi vode u pogrešnom pravcu?

Moja najbolja drugarica, Milica, uvek ima savete. „Joco, moraš da izađeš više! Hajde na onaj speed dating u Beton Hali!“

„Milice, ne mogu više da slušam tuđe biografije u tri minuta. Svi su ili previše savršeni ili previše očajni.“

„A šta ti hoćeš?“ pita me, gledajući me pravo u oči.

Zastajem. Šta ja zaista hoću? Da li želim nekog samo da bih zadovoljila mamu i komšinicu Ljilju? Ili želim nekog ko će me voleti baš ovakvu kakva jesam – sa svim mojim nesigurnostima, strahovima i snovima?

Ponekad, noću, ležim budna i razmišljam o svim propuštenim prilikama. O Marku iz srednje škole, koji mi je jednom ostavio poruku na papiriću: „Sviđaš mi se.“ Nikad mu nisam odgovorila. O Nenadu sa fakulteta, koji je voleo da me vodi na Adu, ali je bio previše zaljubljen u sebe da bi primetio koliko mi znači kad me samo pogleda.

A onda, tu je i posao. Radim u jednoj maloj marketinškoj agenciji na Dorćolu. Svakog dana gledam koleginicu Anu kako joj dečko šalje ruže na posao. Svi uzdišu, a ja se smeškam, ali u meni nešto puca. „Možda je problem u meni,“ mislim. „Možda sam previše zahtevna.“

Jedne večeri, dok sam šetala Kalemegdanom, naišla sam na starog poznanika, Ivana. Bio je to onaj tip momka koji je uvek bio dobar prijatelj, ali nikad ništa više. „Jovana! Kako si?“

„Evo, borim se,“ nasmejem se.

„Znaš, uvek sam mislio da si posebna. Samo… nekako si uvek bila zatvorena. Kao da se plašiš da pustiš nekog blizu.“

Njegove reči su me pogodile jače nego što sam očekivala. Da li je to istina? Da li sam ja ta koja beži od ljubavi, a ne ona kojoj ljubav beži?

Te noći sam dugo razmišljala. Setila sam se svih onih trenutaka kada sam odbijala pozive na kafu, kada sam se povlačila iz razgovora, kada sam se plašila da pokažem osećanja. Možda sam se toliko trudila da budem jaka i nezavisna, da sam zaboravila kako je to biti ranjiv.

Sutradan, dok sam sedela sa mamom u dnevnoj sobi, skupila sam hrabrost da joj kažem:

„Mama, znam da želiš da budem srećna. Ali sreća nije samo u tome da imam nekog pored sebe. Možda još nisam pronašla pravog, ali učim da volim sebe. To je najteže.“

Mama je ćutala. Prvi put nije imala odgovor. Samo me je zagrlila. Taj zagrljaj mi je bio potrebniji od bilo kakvog saveta.

Dani su prolazili, a ja sam polako počela da menjam stvari. Prihvatila sam Milicin poziv na izlazak, ali ovog puta bez očekivanja. Samo da se zabavim. Počela sam da pišem dnevnik, da zapisujem sve ono što osećam. Prijavila sam se na kurs fotografije, jer sam oduvek želela da gledam svet kroz drugačije sočivo.

Jednog dana, dok sam slikala u parku Tašmajdan, prišao mi je Nikola, momak sa osmehom koji je mogao da otopi i najtvrđe srce. „Izvini, mogu li da pogledam tvoje fotografije?“

Nasmejala sam se i pokazala mu slike. Pričali smo satima o umetnosti, životu, strahovima. Nije bilo pritiska, nije bilo očekivanja. Samo dvoje ljudi koji su se sreli u pravom trenutku.

Nisam znala da li je on „onaj pravi“, ali po prvi put nisam osećala potrebu da žurim. Naučila sam da budem strpljiva sa sobom. Da ne merim svoju vrednost kroz tuđe poglede i komentare.

Porodica je i dalje imala svoje komentare, ali više nisu boleli kao pre. Naučila sam da volim svoje tišine, svoje nesigurnosti, svoje male pobede.

I sada, dok sedim na terasi i gledam zalazak sunca nad Beogradom, pitam se: Da li je ljubav nešto što treba da tražimo ili nešto što treba da naučimo da pružimo sebi? Možda je prava ljubav ona koja počinje iznutra.

A vi, jeste li ikada imali osećaj da ste sami protiv svih očekivanja? Kako ste pronašli snagu da volite sebe?