Hrabrost i sestrinstvo: Žene ratnice iz Srbije

„Jovana, ustaj! Ne smemo da kasnimo na smenu!“ Milica me drma po ramenu, dok se kroz prozor barake probija prvi sneg. Osećam kako mi se telo lepi za tanki vojni ćebe, a srce lupa kao da će iskočiti. Nije prošlo ni mesec dana otkako sam napustila roditeljsku kuću u Kragujevcu i pridružila se ženskoj jedinici na frontu. Otac mi je tada rekao: „Nisi ti za ovo, Jovana. Žene treba da čuvaju dom, a ne da ratuju.“ Nisam mu odgovorila. Samo sam spakovala stvari i otišla.

Sada, dok navlačim izlizanu uniformu i vezujem kosu u rep, gledam Milicu kako pokušava da zagreje ruke iznad stare peći. „Znaš li ti, Jovana, da sam sanjala sinoć da smo kod kuće, svi zajedno za slavom? Majka mesi pogaču, a otac peče rakiju…“ Glas joj zadrhti. Znam da joj je brat nestao pre tri meseca. Niko joj nije rekao gde je.

Izlazimo napolje. Sneg škripi pod čizmama. Naša mala jedinica – deset žena iz raznih krajeva Srbije – stoji u krugu. Komandirka, Zorica, stroga ali pravedna, daje nam zadatke. „Danas čuvate položaj kod mosta. Pazite na snajperiste. I ne zaboravite – jedna drugu ne ostavljate.“

Dok hodamo prema mostu, osećam kako mi se ruke tresu. Ne od zime, već od straha. Milica mi šapuće: „Ako nešto krene po zlu, beži prema šumi. Ne čekaj mene.“ Pogledam je pravo u oči: „Ne dolazi u obzir. Ili obe idemo kući, ili nijedna.“

Dan prolazi sporo. Vetar nosi sneg u lice, a mi se smrzavamo iza vreća sa peskom. Razmišljam o majci – da li je još ljuta na mene? Da li me razume? Setim se poslednjeg razgovora:

„Jovana, dete moje, šta ćeš tamo među muškarcima? Ko će te tamo čuvati?“
„Sama ću sebe čuvati, mama. I druge žene.“

Pucanj para tišinu. Svi zalegnemo. Milica viče: „Jovana! Glavu dole!“ Srce mi lupa kao ludo. Vidim krv na njenom rukavu. „Nije ništa“, šapuće kroz zube, ali vidim bol u očima. Prilazim joj i previjam ranu improvizovanim zavojem. „Drži se, molim te.“

Noć pada brzo. Vraćamo se u baraku iscrpljene, ali žive. Zorica nas grli obe: „Dobro ste prošle danas.“ U uglu barake, Ana plače tiho – stigla joj je vest da joj je muž poginuo na drugom frontu. Prilazimo joj sve zajedno. U tom trenutku shvatam – ovde smo jedna drugoj porodica.

Sledećih dana borbe postaju sve žešće. Hrane je sve manje, a hladnoća nam ulazi u kosti. Jedne noći, dok delimo poslednju konzervu pasulja, Milica kaže: „Znaš li ti koliko nas ljudi mrzi što smo ovde? Kažu da smo lude, da nismo žene ako nosimo pušku.“ Ana dodaje: „A kad treba neko da brani selo ili pomogne ranjenima, onda smo dobre.“

Jednog jutra dobijamo naređenje da se povučemo – neprijatelj je prejak. Povlačimo se kroz šumu, noseći ranjenu Anu na improvizovanim nosilima. Sneg pada sve jače. U jednom trenutku čujem Milicu kako šapuće: „Ne mogu više…“ Stajem pored nje i uzimam joj pušku: „Možeš ti još mnogo toga. Zbog svih nas.“

Kada konačno stignemo do bezbedne zone, dočekuje nas grupa muškaraca iz naše brigade. Jedan od njih dobacuje: „Eto vam ratovanja! Sad ćete lepo kući!“ Osećam bes kako mi raste u grudima. Zorica im prilazi i kaže: „Dok ste vi bežali, mi smo izvlačile ranjene! Sram vas bilo!“

Te noći sedimo oko vatre i ćutimo. Svaka od nas misli na dom, na porodicu koja možda nikada neće razumeti zašto smo ovde. Milica mi tiho kaže: „Jovana, misliš li da će ikada shvatiti koliko smo morale biti jake?“ Gledam plamen i odgovaram: „Možda neće nikada. Ali mi znamo.“

Danas, godinama kasnije, često sanjam te zimske noći i lica mojih saboraca. Pitam se – da li bi svet bio drugačiji da su žene češće imale priliku da pokažu svoju hrabrost? Da li bi naši očevi i braća ikada priznali koliko smo bile važne?

Možda nikada neću dobiti odgovor na ta pitanja. Ali znam jedno: sestrinstvo koje smo tada stvorile jače je od svake predrasude i svakog rata.

Da li biste vi imali hrabrosti da stanete uz svoje sestre kad svi drugi okrenu leđa? Koliko vredi ženska snaga u svetu koji je često ne vidi?