Bakin miljenik: Zašto je samo jedno unuče voljeno?

— Marko, dođi kod bake! Imam tvoje omiljene palačinke! — začulo se iz kuhinje dok sam pokušavala da nateram Milicu da pojede makar pola tanjira supe. Marko je već trčao niz hodnik, a Milica je spustila kašiku i pogledala me onim svojim velikim, tužnim očima.

— Mama, zašto baka nikad ne pravi palačinke za mene? — pitala je tiho, kao da se plaši odgovora.

U tom trenutku, srce mi se steglo. Znala sam odgovor, ali nisam imala snage da ga izgovorim. Jer istina je bila bolna — moja svekrva, baka Ljubica, nikada nije krila da joj je Marko draži. On je bio prvi unuk, muško dete, naslednik prezimena. Milica je bila „samo devojčica“, nežna i povučena, a baka je za nju uvek imala samo usputnu reč ili hladan poljubac u čelo.

Godinama sam pokušavala da ignorišem tu nepravdu. Govorila sam sebi da umišljam, da će se Ljubica promeniti kako deca rastu. Ali vreme je prolazilo, a razlika je postajala sve očiglednija. Marko je dobijao poklone za svaki praznik — bicikl, dres Zvezde, čak i mobilni telefon kad je imao devet godina. Milica bi dobila čarape ili knjigu „za devojčice“, često polovnu. I svaki put kad bi otvorila poklon, gledala bi me kao da pita: „Zar nisam dovoljno dobra?“

Moj muž Nenad nije želeo da se meša. — Pusti mamu, ona je takva ceo život. Ne možeš ti to da promeniš — govorio bi dok bi sklanjao pogled. Ali ja nisam mogla da pustim. Jer svaki put kad bih videla Milicu kako se povlači u svoju sobu dok Marko trijumfalno pokazuje novi poklon, osećala sam kao da mi neko para dušu.

Jednog dana, dok smo sedeli za nedeljnim ručkom kod Ljubice, sve je kulminiralo. Marko je dobio tortu sa svojim imenom i svećicama, iako mu nije bio rođendan. Milica je sedela pored mene i šaputala: — Mama, mogu li ja da dobijem samo jedan komad?

Baka je to čula i odbrusila: — Naravno, ali nemoj mnogo, znaš da devojčicama ne prija slatko kao dečacima.

Tada sam prvi put pukla.

— Ljubice, zar ne vidiš koliko povređuješ Milicu? Zar nije tvoje unuče isto kao Marko? — pitala sam drhteći od besa.

Ljubica me pogledala kao da sam joj opsovala.

— Jovana, ne pravi dramu. Marko je ipak muško dete. Ti si mlada, ne razumeš još te stvari.

Nenad je ćutao. Marko nije ni shvatio šta se dešava. Samo je Milica gledala u svoj tanjir i pokušavala da sakrije suze.

Te noći nisam mogla da spavam. Vrtela sam po glavi svaku rečenicu iz tog ručka. Da li sam preterala? Da li sam pogrešila što sam digla glas? Ali onda sam se setila Milicinog pogleda — pogleda deteta koje shvata da ga neko ne voli dovoljno.

Sledećih dana pokušavala sam da razgovaram sa Nenadom.

— Nenade, moraš nešto reći svojoj majci. Ne mogu više ovako. Milica pati zbog toga.

On bi slegnuo ramenima:

— Šta hoćeš da uradim? Da zabranim mami da viđa Marka? Da joj držim predavanje kako treba voleti unuke?

— Ne tražim to! Samo želim da Milica ne oseća da vredi manje! Zar ti to nije važno?

Nije odgovorio. Povukao se u sebe kao i uvek kad su emocije u pitanju.

Milica je počela sve češće da izmišlja razloge zašto ne želi kod bake. — Mama, boli me stomak… Imam mnogo domaćeg… Može li Marko sam?

Nisam je terala. Ali svaki put kad bi Marko došao kući sa kesom punom slatkiša ili novom igračkom, gledala bi ga sa mešavinom zavisti i tuge.

Jednog dana došla sam po nju u školu ranije nego inače i zatekla je kako sedi sama na klupi u dvorištu.

— Milice, šta radiš ovde sama?

Pogledala me je i tiho rekla:

— Mama, zašto mene niko ne voli kao Marka?

Tada mi se srce slomilo na hiljadu komada.

Zagrlila sam je najjače što sam mogla i obećala sebi da više nikada neću ćutati pred nepravdom.

Sledeće nedelje pozvala sam Ljubicu na kafu kod nas kući. Kad je sela za sto, pogledala sam je pravo u oči.

— Moramo ozbiljno da razgovaramo. Znam da ti je Marko drag, ali Milica je tvoje unuče isto kao i on. Tvoja ponašanja bole nju više nego što misliš.

Ljubica se branila:

— Ma šta ti znaš o tome? Ja sam odrasla u vreme kad su muška deca bila važna! Tako su mene učili moji roditelji!

— Ali vremena su se promenila! — viknula sam kroz suze. — Zar ne vidiš koliko joj fali tvoja ljubav? Zar hoćeš da odraste misleći da nije vredna ničije pažnje?

Ljubica je ćutala dugo. Prvi put nisam videla tvrdoglavost u njenim očima već neku vrstu stida ili možda straha.

— Nisam znala… — šapnula je na kraju. — Nisam znala da toliko boli…

Od tog dana stvari su se polako menjale. Ljubica je počela češće da zove Milicu telefonom, donosila joj sitnice koje voli — šnale za kosu, knjige o konjima. Nije to bilo savršeno; Marko je i dalje bio njen mezimac, ali bar više nije bilo one otvorene razlike.

Milici je trebalo vremena da poveruje u promenu. I dalje bi ponekad pitala: — Mama, hoće li baka opet zaboraviti na mene?

A ja bih joj obećavala: — Neću dozvoliti nikome da te povredi.

Danas su deca odrasla. Marko studira elektrotehniku u Beogradu, Milica završava gimnaziju i sprema se za prijemni na psihologiju. Ljubica je stara i bolesna; često leži u krevetu i traži društvo unuka. Oboje joj dolaze — ali sada Milica ulazi prva u sobu i donosi joj čaj.

Ponekad sednem sama u kuhinji i razmišljam o svemu što smo prošli.

Da li sam mogla ranije nešto promeniti? Da li porodične rane ikada zaista zarastu?

Možda vi imate odgovor na to pitanje…