Dva puta godišnje šaljem novac unuku: Ali od njega ni poziva, ni pisma, ni poruke

„Opet ništa od Marka“, pomislih dok sam spuštala slušalicu, još jednom proverivši telefon. Dva puta godišnje, za njegov rođendan i za praznike, šaljem mu novac. Uvek ista suma, kao i njegovim sestrama. Devojčice me odmah pozovu, vrište od sreće, prepričavaju šta su kupile, šalju slike novih knjiga ili haljina. A Marko… Marko ćuti. Ni poruke, ni poziva, ni običnog „hvala, bako“.

Sela sam za sto u kuhinji, gledajući kroz prozor na dvorište koje je nekad bilo puno dečje graje. Sećam se dana kada su svi trčali oko mene, vikali: „Bako, bako, vidi ovo!“, a ja sam bila centar njihovog sveta. Sada, kad sam ostala sama u kući na obodu Novog Sada, tišina mi je najverniji saputnik.

„Zašto mi se ne javlja?“, upitah naglas, iako znam da odgovor neću dobiti. Moja ćerka Jelena često kaže: „Mama, znaš kakvi su danas mladi. Zaborave, imaju obaveze.“ Ali ja ne mogu da poverujem da je Marko toliko zauzet da ne može da napiše jednu poruku.

Pre neki dan sam ga sanjala. Stajao je na vratima, visok i mršav, sa onim istim krupnim očima iz detinjstva. Gledao me je bez osmeha. Probudio me je osećaj krivice – možda sam negde pogrešila? Možda sam ga previše razmazila? Ili sam bila prestroga kad je bio mali?

Jednog popodneva reših da pozovem Jeleninu kuću. Javio se moj zet Dragan:

– Dobar dan, bako! Kako ste?

– Dobro sam, sine. Je l’ Marko kod kuće?

– Nije, na fakultetu je. Znaš kako je sad – ispiti, vežbe…

– Znam… Samo sam htela da ga čujem.

– Prenesiću mu da si zvala.

Ali ni sutradan nije bilo poziva. Ni poruke.

Sledećeg vikenda došle su mi unuke. Milica je odmah potrčala u zagrljaj:

– Bako! Hvala za novac! Kupila sam onu knjigu što si mi preporučila!

Njena sestra Ana dodala je:

– Ja sam sebi uzela boje za slikanje! Pogledaj šta sam naslikala!

Gledala sam ih kako se smeju i pričaju mi o svojim snovima. Srce mi je bilo puno i prazno u isto vreme.

– A Marko? – upitah oprezno.

Milica slegnu ramenima:

– On stalno nešto žuri. Kaže da nema vremena ni za nas.

Ana dodade:

– Zatvoren je u sobi ili na faksu. Nekad ga ne vidimo po ceo dan.

Te noći nisam mogla da spavam. Prevrćem se po krevetu i mislim: „Možda je to normalno? Možda su dečaci drugačiji?“ Ali onda se setim kako smo nekad zajedno pravili kolače, kako me je molio da mu pričam priče pred spavanje.

Sutradan sam otišla do pijace. Na tezgi kod Ljubice kupila sam jabuke i malo oraha za kolače koje Marko voli. Ljubica me pogleda ispod oka:

– Opet sama?

– Da… Deca su zauzeta.

– Eh, bako Rado, takva su vremena. Moja unuka mi šalje poruke svaki dan, ali unuk… jedva ga vidim.

Vratila sam se kući sa osećajem da nisam jedina kojoj unuk ne šalje poruke. Ali to nije umanjilo moju tugu.

Uveče sam sela za sto i napisala pismo Marku. Pravo pismo, na papiru:

„Dragi Marko,
Nadam se da si dobro i da ti fakultet ide kako treba. Znaš da mislim na tebe svakog dana. Nedostaješ mi. Volela bih da mi se javiš kad stigneš. Tvoja baka Rada.“

Stavila sam pismo u kovertu i poslala ga poštom. Prošlo je nekoliko dana – opet ništa.

Jednog jutra zazvonio je telefon. Srce mi je poskočilo kad sam videla Markov broj.

– Halo? – javih se drhtavim glasom.

– Zdravo, bako… Izvini što ti se nisam javljao ranije. Mnogo mi je glupo zbog toga.

– Nije važno, dušo… Samo mi reci kako si.

Marko je ćutao nekoliko sekundi.

– Dobro sam… Samo… Ne znam… Imam osećaj da te stalno razočaram.

Zanemela sam od iznenađenja.

– Zašto bi me razočarao?

– Zato što nikad nisam bio kao Milica i Ana. One su uvek dobre, vredne… Ja stalno nešto zabrljam ili kasnim sa ispitima…

– Sine moj – prekinula sam ga – nikad me nisi razočarao. Samo mi nedostaješ.

Marko je tiho uzdahnuo:

– Ponekad mi je teško da pričam o svemu… Lakše mi je da ćutim nego da priznam koliko mi fališ.

Osetila sam suze u očima.

– Svi pravimo greške, Marko. Ali porodica je tu da prašta i voli.

Nakon tog razgovora Marko mi se češće javljao. Nije to bilo kao sa devojčicama – nije bilo mnogo reči ni veselih priča – ali bilo je dovoljno da znam da misli na mene.

Ipak, često se pitam: Da li smo mi stariji previše očekivali od mladih? Da li smo ih naučili kako da pokažu zahvalnost ili smo ih samo zatrpali poklonima? Možda bi trebalo više da razgovaramo jedni sa drugima, a manje da sudimo ili očekujemo savršenstvo.

Šta vi mislite? Da li ste i vi doživeli ovakvu tišinu od svojih najmilijih? Kako ste vi pronašli put do njihovog srca?