Samo ona mene razume – Priča o ljubavi, opsesiji i porodici
– Opet si mu skuvala pileću supu? – Marko je stajao na vratima kuhinje, gledajući me kao da sam poludela.
– Meda voli supu. Danas mu je rođendan, zar ne možeš bar danas da ne prigovaraš? – odgovorila sam, pokušavajući da sakrijem drhtanje u glasu dok sam sipala supu u njegovu činiju.
Meda je moj pas, moj najbolji prijatelj još od dana kada mi je otac umro. Tada sam imala devetnaest godina, a majka je već bila bolesna. Pas mi je bio uteha, rame za plakanje, jedina konstanta u životu koji se raspadao. Kada sam se udala za Marka i preselila u njegov stan na Novom Beogradu, Meda je bio prvi koji je prešao prag. Marko je tada rekao: „Simpatičan ti je pas, ali znaš da ne možeš sve vreme oko njega da se vrtiš.“
Nisam ga shvatila ozbiljno. Mislila sam da će vremenom i on zavoleti Medu. Ali godine su prolazile, a jaz između nas se produbljivao. Svako jutro sam ustajala ranije da bih Medu izvela u šetnju pre posla. Marko bi gunđao što ga budim, što škripi parket, što pas laje kad vidi komšiju iz prizemlja. Vikendom sam pravila posebne obroke za Medu – ponekad pitu od bundeve, ponekad supu od povrća. Marko bi samo odmahivao glavom.
Jednog dana, dok sam spremala Medinu činiju, Marko je bacio tanjir na sto i viknuo:
– Da li ti shvataš da više vremena provodiš sa psom nego sa mnom? Da li ti shvataš da ja više ne znam gde sam u tvom životu?
Zanemela sam. Nisam imala odgovor. U meni se sve lomilo – osećala sam krivicu, ali i bes što ne razume koliko mi Meda znači.
Svekrva Danica dolazila je svake nedelje na ručak. Nikada nije krila šta misli o meni:
– Milice, žena treba da brine o mužu, a ne o psu! Šta će ti pas u stanu? To je za selo! – govorila bi dok bi krišom gurala Medinu činiju pod sto nogom.
Jednom prilikom, dok sam čistila Medinu dlaku sa kauča, Danica je uzdahnula:
– Da bar imaš dete, pa da imaš kome da daješ tu ljubav…
Te reči su me zabolele više nego što bih priznala. Marko i ja smo pokušavali da dobijemo dete već dve godine. Svaki mesec bio je novi poraz. Meda je bio jedini koji bi mi liznuo ruku kad bih plakala u kupatilu.
Jedne večeri, dok smo Marko i ja sedeli u tišini, on je iznenada rekao:
– Hoćeš li ikada biti spremna da budeš majka? Ili će ti Meda zauvek biti dete?
Nisam znala šta da odgovorim. Osećala sam se kao da me guši sopstvena nemoć.
Proleće je donelo još više problema. Marko je sve češće ostajao na poslu do kasno. Ja sam provodila sate sa Medom u parku kod Bloka 70. Tamo sam upoznala druge vlasnike pasa – Ljiljanu koja je izgubila muža, Nikolu koji nije mogao da ima decu. Svi smo delili istu tihu tugu i ljubav prema svojim životinjama.
Jednog dana Marko nije došao kući celu noć. Nisam mogla da spavam; Meda je ležao pored mene i cvileo kao da oseća moju teskobu. Ujutru mi je stigla poruka: „Moram da razmislim o svemu.“
Danica se pojavila bez najave. Ušla je u stan kao oluja:
– Šta si mu uradila? Gde ti je muž? Zbog tog psa ćeš ostati sama!
Nisam imala snage da se branim. Samo sam sedela na podu pored Mede i plakala.
Narednih dana Marko nije odgovarao na pozive. Danica me svakodnevno zvala i pretila da će doći po svoje stvari iz stana. Komšinica Zorica mi je donosila supu i pričala kako su svi u zgradi znali da će ovako završiti – „Ko još pravi rođendane psima?“
Osećala sam se kao izopštenik. U parku su me gledali sažaljivo; kod kuće sam bila sama sa Medom.
Posle dve nedelje Marko se vratio. Seo je preko puta mene za sto.
– Milice, ja te volim, ali ne mogu više ovako. Ili ćeš naučiti da deliš ljubav ili…
Nije završio rečenicu. Samo me pogledao očima punim tuge.
Te noći nisam spavala. Razmišljala sam o svemu – o detinjstvu bez oca, o majci koja je umrla prerano, o praznini koju sam pokušavala da popunim Medinom ljubavlju.
Sutradan sam otišla kod psihologa. Prvi put sam priznala sebi: možda zaista bežim od stvarnosti u pseću privrženost jer ne znam kako drugačije da se nosim sa gubitkom.
Počela sam polako da menjam navike. Više vremena sam provodila sa Markom – zajedno smo išli u šetnje sa Medom, pokušavali smo ponovo da razgovaramo kao nekada.
Danica nije prestajala da prigovara, ali naučila sam da njene reči nisu moja istina.
Godinu dana kasnije rodila sam sina – Stefana. Meda ga je odmah prihvatio; ležao bi pored kolevke i čuvao ga kao najdragocenije blago.
Marko mi je jednom rekao:
– Znaš, sada te razumem bolje nego ikad. Svi imamo svoje rane koje lečimo kako znamo.
Danas znam: ljubav prema životinji može biti spas, ali ne sme biti zamena za ljude koje volimo.
Ponekad se pitam: Da li biste vi mogli da birate između psa i porodice? Gde vi povlačite granicu između ljubavi i opsesije?